Как лиса шила волку шубу
( русская народная сказка о животных)
Идёт волк по лесу. Видит, дятел долбит дерево; он ему и говорит:» Вот ты, дятел, все долбишь и долбишь, работаешь, работаешь, а хатки за свой век построить не можешь!» А дятел волку и говорит:» А ты, волк, все режешь и режешь скот, а кожуха за свой век не сошьешь!» Подумал волк, что дятел правильно ему говорит. Приходит волк к лисе и говорит ей:» Лиса, сшей мне шубу. А я тебе принесу овечек!»
Согласилась лиса.
Вот волк приносит лисе овец: одну, другую, третью, а шубы все нет. А лиса мясо съесть, а шерсть на базаре продаст. Вот, наконец, волк и спрашивает:» Когда же, лиса, шуба готова будет?» А лиса говорит:» Сегодня к вечеру шуба готова будет, надо только на обводы шерсти. Пойди к людскому огороду, там лошадь стоит. Ты зарежь ее и принеси хвост и гриву на обводы!»
Пошел волк и видит лошадь. Подкрался к ней сзади и толко хотел вцепиться в нее зубами, как она ударила волка копытами – и убила насмерть…
И сейчас по снегу волка косточки блестят.
Како је лија вуку бунду шила
( руска народна прича о животињама)
Ишао једном вук по шуми. Одједном угледа како детлић дубe дрво. Вук му рече: „ Ето ти, детлићу, дубeш ли дубeш, радиш ли радиш, а кућицу за читав свој живот нећеш моћи да саградиш!“ Детлић му одговори:“ А ти, вуче, кољеш ли кољеш стоку, а кожух за читав свој живот нећеш моћи да сашијеш!“ Разумеде вук да детлић њему право говори. Дође к лисици и рече јој:“ Хајде, лијо, сашиј ми бунду. А ја ћу теби јањце доносити!“
И лија се сложи.
И тако вук доноси лији овчице: једну, другу, трећу, а бунде нема па нема. А лија би сваки пут месо појела, а вуну би на пазару продала. И једнога дана упита вук лију:“ Па добро, лијо, када ће бунда већ једном бити готова?“ А лија одговори:“ Вечерас ће бити готова, само ми треба још вуне за обрубљивање. Иди ти на људску окућницу. Тамо ћеш наћи коња. Закољи га и донеси ми реп и гриву за обрубљивање!“
Оде вук на окућницу и угледа коња. Дошуња се до њега и таман кад хтеде да га закоље зубима, а коњ га удари копитама – и уби га…
И дан – данас по снегу се беласају вукове кошчице.
— перевод с русского языка на сербский –
Снежана Дабич, профессор сербского языка,
Белград, Сербия
Беззаботная жена
( русская народная сказка)
Жили – были муж с женой. Жена была баба ленивая и беззаботная, да к тому еще и большая лакомка: все проела на орешках да на пряничках, так что наконец осталась в одной рубахе, и то в худой – изорванной.
Вот подходит большой праздник, а у бабы нечего и надеть, кроме этой рубахи. И говорит она мужу:
— Сходи – ка, муж, на рынок да купи мне к празднику рубаху.
Муж пошел на рынок, увидал, что продают гуся, и купил его вместо рубахи.
Приходит домой, жена его и спрашивает:
— Купил мне рубаху?
— Купил, — отвечает муж, — да только гуська.
А жена недослышала и говорит:
— Ну и узка, да изношу!
Сняла с себя изорванную рубаху и бросила в печку.
А потом и спрашивает:
— Где же рубаха? Дай я надену.
— Да ведь я сказал, что купил гуська, а не рубаху.
Так и осталась баба без рубахи, нагишом.
Безбрижна жена
( руска народна шаљива прича)
Били муж и жена. Жена бејаше проста, лења и безбрижна, а при томе још и велики сладокусац: била је тата – мата за орашчиће и медене колачиће тако да на крају остаде само у једној кошуљи, и то бедној и одрпаној.
И ево приближава се велики празник, а жена нема шта да обуче. Рече она мужу:
— Хајде, мужу, иди на пазар и купи ми за празник кошуљу.
Муж оде на пазар и угледа како се продаје гусак па купи њега уместо кошуље.
Дође муж кући, а жена га упита:
— Јеси ли ми купио кошуљу?
— Купио, — одговори муж, — али само гуска.
А жена пречу и рече:
— Ако је и уска, износићу је!
Скиде жена одрпану кошуљу и баци је у пећ. А затим упита мужа:
— Па где је та кошуља? Дај ми је да је обучем.
— Та ја већ рекох да сам купио гуска, а не кошуљу.
Тако жена остаде без кошуље, гола голцата.
— перевод с русского языка на сербский –
Снежана Дабич, профессор сербского языка,
Белград, Сербия
Белая уточка
( русская народная сказка)
Один князь женился на прекрасной княжне. Не успел он на нее наглядеться, не успел с нею наговориться, не успел ее ласковых речей наслушаться, а уж надо было им расставаться, надо было ехать в дальный путь, покидать жену на чужих руках. Что делать! Говорят, век, обнявшись, не просидеть.
Много плакала княгиня, много князь ее уговаривал, заповедал ее не покидать высока терема, не ходить на беседу, с дурными людьми не ватажиться, худих речей не слушаться. Княгиня обещала все испольнить. Князь уехал, а она заперлась в своем покое и никуда не выходит, ни с кем не видится.
Много ли, мало ли времени проходит, скоро и князю надо бы воротиться. Все тоскует княгиня, как вдруг пришла к ней женщина, с виду такая простая и ласковая. А была это злая ведьма, и задумала она погубить молодую княгиню.
Стала она ее уговаривать:
— Что ты все скучаешь? Хоть бы на божий свет поглядела, хоть бы по саду прошлась, тоску размыкала, голову освежила.
Долго княгиня отговаривалась, не хотела выходить, наконец подумала, что по саду походить не велика беда, и пошла.
В саду разливалась ключевая хрустальная вода.
— Что, — говорит ведьма, — день такой жаркий, солнце палит, а водица студеная – так и плещет. Не искупаться ли нам?
— Нет, нет, я не хочу! – говорит княгиня, а потом и подумала:» Ведь искупаться не беда, от этого ничего не будет» — скинула сарафанчик да и прыгнула в воду.
Только она окунулась, ведьма и ударила ее по спине. « Плыви ты», говорит, « белой уточкой!» И поплыла княгиня белой уточкой.
Ведьма тотчас обернулась княгинею, нарядилась в ее платье, надела княжеские уборы и села поджидать князя. Только щенок вякнул, колокольчик звякнул, она уж бежит навстречу, бросилась к князю, целует, милует. Он обрадовался, сам руки протянул и не распознал ее.
А белая уточка нанесла яичек, из тех яичек народились мальчики, два крепких, здоровеньких, а третий не удался – хил да слаб, совсем заморышек. Она их вырастила, стали они по реченьке ходить, злату рыбку ловить, лоскутики сбирать, кафтаники сшивать, да и выскакивать на бережок, да поглядывать на лужок.
— Ох, не ходите туда, дети! – говорила мать. Дети не слушали. Нынче поиграют на травке, завтра побегают по муравке, дальше – дальше, и забрались на княжий двор.
Ведьма чутьем их узнала, зубами заскрипела. Вот она позвала деточек, накормила, напоила и спать уложила, а сама велела разложить костры, навесить котлы, наточить ножи.
Легли два братца и заснули – заморышка, чтоб не застудить, велела им мать в пазушке носить – заморышек – то и не спит, все слышит, все видит.
Ночью пришла ведьма под дверь и спрашивает:
— Спите вы, детки, или нет? Заморышек отвечает:
Мы спим – не спим, думу думаем,
Что хотят нас всех порезати,
Огни кладут калиновые,
Котлы высят кипучие,
Ножи точат булатные!
« Не спят» — думает ведьма. А у нее была припасена рука мертвеца, если обвести ею спящих, то станет их сон непробудным. Вот ушла она, походила – походила да и опять под дверь:
— Спите, детки, или нет? Заморышек опять говорит то же:
Мы спим – не спим, думу думаем,
Что хотят нас всех порезати,
Огни кладут калиновые,
Котлы высят кипучие,
Ножи точат булатные!
« Что же это все один голос?» — подумала ведьма, отворила потихоньку дверь и видит, что оба брата спят крепким сном. Она обвела их мертвой рукой – они и померли.
Поутру белая уточка зовет деток – детки нейдут. Зачуяло ее сердце, встрепенулась она и полетела на княжий двор.
На княжьем дворе белы, как платочки, холодны, как пласточки, лежали братцы рядышком. Бросилась она к ним, крылышки распустила, деточек обхватила и материнским голосом завопила:
Кря – кря, мои деточки!
Кря – кря, голубяточки!
Я нуждой вас выхаживала,
Я слезой вас выпаивала,
Темну ночь не досыпала,
Сладок кус не доедала!
— Жена, слышишь небывалое? Утка приговаривает!
— Это тебе так чудится! Велите утку со двора прогнать! Ее прогонят, она облетит да опять к деткам:
Кря – кря, мои деточки!
Кря – кря, голубяточки!
Погубила вас ведьма старая,
Ведьма старая, змея лютая,
Змея лютая, подколодная.
Отняла у вас отца родного,
Отца родного – моего мужа,
Потопила нас в быстрой реченьке,
Обратила нас в белых уточек,
А сама живет – величается!
« Эге!» — подумал князь и закричал:
— Поймайте мне белую уточку!
Бросились все, а белая уточка летает и никому не дается. Выбежал князь сам, она к нему на руки пала.
Взял он уточку за крылышко, а ведьма оборотила ее веретеном. Князь догадался, переломил веретено надвое, один конец бросил перед собой, а другой позадь себя и говорит:
— Стань белая береза у меня позади, а красная девица впереди!
Белая береза вытянулась у него позади, а красная девица стала впереди, и в красной девице князь узнал свою молодую княгиню. Обняла она его и все ему рассказала.
Стал князь с княгиней думать да гадать, как оживить деток. Поймали сороку, подвязали ей два пузырка, велели в один набрать воды живящей, в другой говорящей. Сорока слетала, принесла воды. Сбрызнули деток живящей водой – они встрепенулись, сбрызнули говорящею — они заговорили.
И стала у князя целая семья, и стали все жить – поживать, добро наживать, худо забывать.
А ведьму привязали к конским хвостам и размыкали ее кони по чистому полю: где оторвалась нога – там стала кочерга, где рука – там грабли, где голова – там куст да колода. Налетели птицы – мясо поклевали, поднялися ветры – кости – разметали, и не осталось от ней ни следа, ни памяти.
Бела паткица
( руска народна бајка)
Ожени се један кнез прекрасном кнегињицом. Не стиже ни да је се нагледа, ни да се са њом наразговара, ни да се наслуша њених нежних речи, а дође време да се растају. Требало је да путује на далеке путе и да жену остави на туђој бризи. Шта да се ради! Кажу, ако срећу не сретнеш, нећеш је стићи.
Кнегињица је много плакала, а кнез је дуго саветовао. Нареди јој да не напушта кулу високу, да се у разговоре не упушта, да се у коло са лошим људима не хвата, да речи погане не слуша. Кнегињица обећа да ће се свега придржавати. Кнез отпутова, а кнегињица се повуче у свој мир и никуда не излази и ни са ким се не виђа.
Не прође много времена, а већ је требало и кнез да се врати. Тугује ли тако, тугује, кнегињица, кад одједном дође једна жена, на први поглед тако једноставна и умиљата. А то беше зла вештица која науми да уништи младу кнегињицу.
Поче она да је саветује.
— Зашто ти тако чамиш? Лепо би било да погледаш бели божји свет, да по врту прошеташ тугу да ублажиш, главу да расхладиш.
Дуго се кнегињица изговараше, не хтеде да излази, али на крају помисли да није велики грех шетати по врту, и изађе.
По врту се просипаше изворска вода, чиста и блистава попут кристала.
— Видиш, — рече вештица, — дан је тако врео, сунце пече, а водица студена – тако запљускује. Зар не би било лепо да се овде окупамо?
— Не, не, нећу! – рече кнегињица, а затим помисли: „ Та није грех окупати се, од тога ништа не може да ми буде“ – па скиде хаљиницу и скочи у воду.
Још се она добро ни не загњури, а вештица је удари по леђима. „ Пливај ти“, рече, „ као бела паткица!“ И отплива кнегињица као бела паткица.
Вештица се одмах претвори у кнегињицу, обуче њену лепу одежду, стави кнежевске уресе и седе да чека кнеза. Само што штене зацвиле, и звонце зазвеча, а она већ појури кнезу у сусрет, баци се на њега, љуби га и милује. Он се обрадова, сам пружи руке и не познаде је.
А бела паткица је снела јаја и из њих на свет дођоше дечаци, двојица јака и здрава здравцата, а трећи није имао среће – беше нејачак и слабачак, прави кржљавко. Она их је хранила и неговала. Почеше они на речицу да иду, златну рибицу да пецају, крпице да скупљају, капутиће да шију, на обалу да искачу и погледе често на ливадицу да бацају.
— Ох, не идите тамо, децо! – говорила би мати.
Али деца нису слушала. Данас би се поиграла на травчици, сутрадан би трчала по зеленој травици, све даље и даље – и тако забасаше на кнежевски двор. Вештица их нањуши и зубима зашкрипа. Позва она дечицу, нахрани их и напоји, спреми им постељу, а сама нареди да се наложе ватре, да се окаче котли, да се наоштре ножи.
Легоше двојица браће и уснуше – а кржљавко, да се не би прехладио, заповедила је мати двојици браће да га носе у недрима – уопште не спава, све чује и све види.
Ноћу дође вештица, стаде испред врата и упита:
— Спавате ли, дечице моја, или не? Кржљавко одговори:
И спавамо и не спавамо,
И све на једно мислимо,
Како хоће да нас све закољу,
Ватре ложе ужарене,
Котли висе узаврели,
Ноже оштре челичне!
„ Не спавају“ – помисли вештица. За њу беше прикачена рука мртваца. Ако буде широко замахнула руком над дечицом којa спавају, спаваће онa као закланa. Вештица оде, али их је сваки час обилазила. Опет испред врата упита:
— Спавате ли, дечице моја, или не? Кржљавко опет једно те исто одговори:
И спавамо и не спавамо,
И све на једно мислимо,
Како хоће да нас све закољу,
Ватре ложе ужарене,
Котли висе узаврели,
Ноже оштре челичне!
„ Па то је све један глас!“ – помисли вештица, отвори тихо и нечујно врата и угледа како обојица браће спавају чврстим сном. Она замахну мртвом руком – и они се скаменише.
Рано изјутра бела паткица дозиваше дечицу, али дечица не дођоше. Срце јој јаче закуца, задрхта бела паткица и полете на кнежевски двор.
У кнежевском двору, бели као марамице беле, хладни као кипови, лежала су браћа један до другога. Баци се она на њих, крилашца рашири, пригрли дечицу и мајчинским гласом завапи:
Квак, квак, дечице моја!
Квак, квак, мили моји!
У убоштву вас одгајах ја,
Сузама вас напајах ја,
У тамним ноћима не наспавах се ја,
Од уста својих одвајах ја!
— Жено, чујеш ли чудо нечувено? Патка говори!
— То се теби само причињава! Наредите да се патка отера са двора! Прогнаше паткицу, а она облете наоколо и опет дође својој дечици:
Квак, квак, дечице моја!
Квак, квак, мили моји!
Унесрећи вас вештица стара,
Вештица стара, гуја љута,
Гуја љута, гуја отровница.
Оте од вас оца рођенога,
Оца рођенога – мужа мојега,
Потопи нас у брзу речицу,
Претвори нас у беле паткице,
А сама живи – и шепури се!
„ А – ха!“ – досети се кнез и повика:
— Ухватите ми белу паткицу!
Сви јурнуше у потеру, а бела паткица лети и никоме се не да. Истрча сам кнез и она њему паде на руке.
Кнез ухвати белу паткицу за крилашце, а вештица ка њој окрену вретено. Кнез се досети, преломи вретено надвоје, један крај баци испред себе, а други иза себе, и рече:
— Нека стане бела бреза иза мене, а лепа девојка испред мене!
Извиси се бела бреза иза њега, а лепа девојка стаде испред њега, и у лепој девојци познаде кнез своју младу кнегињицу. Она га загрли и све му исприча.
Стадоше кнез и кнегињица да размишљају и да се домишљају како да оживе дечицу. Ухватише свраку, подвезаше јој два мехура, наредише јој да један напуни водом живота, а други водом која враћа говор. Сврака одлете и воду донесе. Пошкропише дечицу водом живота – и она се пробудише, пошкропише водом која враћа говор – и она проговорише.
И окупи се цела кнежевска породица и почеше сви мирно и лепо да живе и зло да заборављају.
А вештицу привезаше коњма за репове и коњи је растргоше по пољу широку: где је од ње нога њена пала – ту се створи жарач, где је од ње рука њена пала – тамо искрснуше грабље, где је од ње глава њена пала – тамо израсте грмље и створи се клада. Долетеше птице – месо покљуцаше, уздуваше ветри – кости јој разнеше, и не остаде од ње ни трага, ни помена.
— перевод с русского языка на сербский –
Снежана Дабич, профессор сербского языка,
Белград, Сербия
