Мудрая дева
русская народная сказка
Ехали два брата: один бедный, другой именитый. У обоих по лошади. У бедного кобыла, а у именитого мерин. Остановились они на ночлег рядом. У бедного кобыла принесла ночью жеребенка. Жеребенок подкатился под телегу богатого. Будит он наутре бедного:
— Вставай, брат, у меня телега ночью жеребенка родила.
Брат встает и говорит:
— Как можно, чтобы телега жеребенка родила! Это моя кобыла принесла.
Богатый говорит:
— Кабы твоя кобыла принесла, жеребенок бы подле был!
Поспорили они и пошли до начальства: именитый дарит судей деньгами, а бедный словами оправдывается.
Дошло дело до самого царя. Велел он призвать обоих братьев и загадал им четыре загадки: Что всего в свете сильней и быстрее, что всего в свете жирнее, что всего мягче и что всего милее? И положил им сроку три дня.
— На четвертый приходите, ответ дайте!
Богатый подумал – подумал, вспомнил про свою куму и пошел к ней совета просить. Она посадила его за стол, стала угощать, а сама спрашивает:
— Что так печален, куманек?
— Да загадал мне государь четыре загадки, а сроку всего три дня положил.
— Что такое? Скажи мне.
— А вот что, кума! Первая загадка — Что всего в свете сильней и быстрее?
— Экая загадка! У моего мужа каряя кобыла есть. Нет ее быстрее! Коли кнутом приударишь — зайца догонит.
— Вторая загадка: Что всего в свете жирнее?
— У нас другой год рябой боров кормится. Такой жирный стал, что и на ноги не подымается!
— Третья загадка: Что всего в свете мягче?
— Известное дело – пуховик. Уж мягче не выдумаешь!
— Четвертая загадка: Что всего в свете милее?
— Милее всего внучек Иванушка!
— Спасибо тебе, кума! Научила уму- разуму. По век не забуду.
А бедный брат залился горькими слезами и пошел домой. Встречает его дочь — семилетка (только и семьи было, что дочь одна).
— О чем ты, батюшка, вздыхаешь да слезы ронишь?
— Как же мне не вздыхать, как слез не ронить? Задал мне царь четыре загадки, которых мне и в жизнь не разгадать.
— Скажи мне, какие загадки?
— А вот какие, дочка! Что всего в свете сильней и быстрее, что всего жирнее, что всего мягче и что всего милее?
— Ступай, батюшка, и скажи царю: Сильней и быстрей всего ветер. Жирнее всего земля: что ни растет, что ни живет — земля питает! Мягче всего рука: на что человек ни ляжет, а все руку под голову кладет. А милее сна пот ничего на свете!
Пришли к царю оба брата: и богатый и бедный. Выслушал их царь и спрашивает бедного:
— Сам ли ты дошел или кто тебя научил? Отвечает бедный:
— Ваше царское величество! Есть у меня дочь – семилетка. Она меня научила.
— Когда дочь твоя мудра, вот ей ниточка шелковая. Пусть к утру соткет мне полотенце узорчатое!
Мужик взял шелковую ниточку. Приходит домой кручинный, печальный.
— Беда наша! — говорит дочери. — Царь приказал из этой ниточки соткать полотенце.
— Не кручинься, батюшка! — отвечала семилетка.
Отломила прутик от веника, подает отцу и наказывает:
— Пойди к царю, скажи, чтоб нашел такого мастера, который бы сделал из этого прутика кросны: было бы на чем полотенце ткать!
Мужик доложил про то царю. Царь дает ему полтораста яиц.
— Отдай, — говорит, — своей дочери. Пусть к завтрему выведет мне полтораста цыплят.
Воротился мужик домой еще кручиннее, еще печальнее.
— Ах, дочка! От одной беды увернешься, другая навяжется!
— Не кручинься, батюшка! — отвечала семилетка.
Попекла яйца и припрятала к обеду да к ужину, а отца посылает к царю.
— Скажи ему, что цыплятам на корм нужно одноденное пшено: в один бы день было поле вспахано, просо засеяно, сжато и обмолочено. Другого пшена наши цыплята и клевать не станут!
Царь выслушал и говорит:
— Когда дочь твоя мудра, пусть наутро сама ко мне явится — ни пешком, ни на лошади, ни голая, ни одетая, ни с гостинцем, ни без подарочка.
— Ну, — думает мужик, — такой хитрой задачи и дочь не разрешит. Пришло совсем пропадать!
— Не кручинься, батюшка! — сказала ему дочь — семилетка. — Ступай-ка к охотникам да купи мне живого зайца да живую перепелку.
Отец пошел и купил ей зайца и перепелку.
На другой день поутру сбросила семилетка всю одежу, надела на себя сетку, в руки взяла перепелку, села верхом на зайца и поехала во дворец.
Царь ее у ворот встречает. Поклонилась она царю:
— Вот тебе, государь, подарочек!
И подает ему перепелку.
Царь протянул было руку: перепелка порх — и улетела!
— Хорошо, — говорит царь, — как приказал, так и сделала. — Скажи мне теперь: ведь отец твой беден, так чем вы кормитесь?
— Отец мой на сухом берегу рыбу ловит, лоушки в воду не становит, а я приполом рыбу ношу да уху варю.
— Что ты глупая! Когда рыба на сухом берегу живет? Рыба в воде плавает!
— А ты умен? Когда видано, чтоб телега жеребенка принесла? Не телега, кобыла родит!
Царь присудил отдать жеребенка бедному мужику, а дочь его взял к себе. Когда семилетка выросла, он женился на ней, и стала она царицею.
Како је девојчица цара надмудрила
( руска народна бајка — новела)
Путовала двојица браће: један пуки сиромах, а други богат, чувен и угледан. Обојица имађаху по једног коња. У сиромаха беше кобила, а у богатога ушкопљен коњ. Заноћише они заједно у неком конаку. У сиромаха се кобила ноћу ождреби и на свет донесе ждребе. А ждребе се докотрља под таљиге богатога брата. Ујутру буди богати брат брата сиромаха:
— Устај, брате, моје таљиге ноћас ждребе ождребише!
Сиромашак устаде и рече:
— Па како могу таљиге да роде ждребе? Та то се моја кобила ноћас ождреби!
Богати брат одговори:
— Да је твоја кобила на свет ждребе донела, ждребе би било поред ње!
Посвађаше се они и тако дођоше до начелства. Богати брат даде судији новац, а сиромашак се речима бранио.
Глас о томе дође и до самога цара. Заповеди цар да се позову обојица браће и зададе им четири загонетке: Шта је од свега на свету најснажније и најбрже, шта је од свега на свету најдебље, шта је од свега на свету најмекше, а шта најмилије? И цар им одреди рок од три дана.
— Четврти дан дођите и одговорите ми! – рече им цар.
Богати брат добро размисли па се сети своје постарије драге пријатељице и пође к њој да га посаветује. Она га посади за сто и поче га частити, а онда га упита:
— Што си тако тужан, драги мој?
— Зададе ми цар четири загонетке, а одреди ми рок од само три дана.
— А о чему се, заправо, ради? Кажи ми.
— Ево о чему! Прва загонетка: Шта је од свега на свету најснажније и најбрже?
— Види, молим те, каква загонетка! Мој муж има кобилу црвенкастосмеђе длаке. Од ње нема брже! Када је камџијом удариш, може и зеца да стигне.
— Друга загонетка: Шта је од свега на свету најдебље?
— Ми већ другу годину хранимо дивљег вепра. Тако дебео постаде да не може ни на ноге да се подигне!
— Трећа загонетка: Шта је од свега на свету најмекше?
— Па то свако зна да је најмекше паперје. Ништа мекше не може да се измисли!
— Четврта загонетка: Шта је од свега на свету најмилије?
— Најмилији од свега на свету је унук Иванушка!
— Хвала ти, пријатељице моја драга. Хвала ти на томе што постадох паметнији. Ово ти читавог свог живота нећу заборавити.
А сиромашан брат горко заплака и пође кући. Сусрете га седмогодишња кћер ( у породици је и била само та једина кћер).
— Зашто, оче, уздишеш и сузе рониш?
— А како да не уздишем, а како сузе да не роним? Зададе ми цар четири загонетке које не могу за читав свој век да одгонетнем.
— Реци ми које су то загонетке?
— А ево које, кћери! Шта је од свега на свету најснажније и најбрже, шта је најдебље, шта је најмекше, а шта најмилије?
— Хајде, иди, оче, и цару кажи: Најснажнији и најбржи на свету је ветар. Најдебља на свету је земља: све што расте, све што живи — земља храни! Најмекша од свега је рука: на шта год човек да легне, он све руку под главу ставља. А најмилије од свега је слатки сан. Милије од њега на свету не постоји ништа!
Дођоше цару обојица браће: и богати, и сиромашни. Цар их саслуша па упита сиромаха:
— Да ли ти сам до одговора дође или те неко научи?
Сиромах одговори:
— Ваше царско величанство! Ја имам седмогодишњу кћер. Она мене научи.
— Када је твоја кћер тако мудра, ево јој свилени кончић. Нека ми до јутра изатка пешкир са шарама!
Човек узе свилени кончић. Дође кући јадан и жалостан.
— Тешко нама! – рече он кћери. – Цар нареди да се од овог кончића изатка пешкир.
— Не жалости се, оче! – одговори му седмогодишња кћи.
Откиде она један прут са дрвета, даде оцу и заповеди му:
— Пођи цару и реци му да нађе таквог мајстора који ће од овога прута да направи разбој да би имао на чему пешкир да се изатка!
Човек то саопшти цару и даде му прут. Цар њему даде сто педесет јаја.
— Дај ово, — рече, — својој кћери. Нека ми до сутра испили сто педесет пилића!
Врати се човек кући још тужнији, још жалоснији и још јаднији.
— Ех, кћери моја! Таман се једне беде курталишеш, а друга ти се на врат окачи!
— Не жалости се, оче! – одговори му седмогодишња кћи.
Испржи она јаја, остави их за ручак и вечеру, а оца посла к цару.
— Реци цару да је пилићима за храну потребна просена прекрупа од једнога дана : за један дан њива треба да буде узорана, просо посејано, пожњевено и овршено. Друго просо наши пилићи неће хтети да кљуцају!
Цар саслуша и рече:
— Када је твоја кћер тако мудра, нека сутрадан ујутру сама дође – ни пешице, ни на коњу, ни гола, ни одевена, ни са поклоном, ни без поклона.
— Боже, — помисли човек, — тако тежак задатак она неће моћи да реши! Сасвим ћемо пропасти!
— Не жалости се, оче, — рече му седмогодишња кћи. – Хајде, иди до ловаца и купи ми живога зеца и живу препелицу!
Отац оде и купи јој зеца и препелицу.
Другога дана ујутру свуче седмогодишња кћер сву одећу, навуче на себе мрежицу, у руке узе препелицу, узјаха на зеца и одјаха у дворац.
Цар је на капији дочека. Поклони се она цару и рече:
— Ево теби, царе господине, поклона!
И пружи она цару препелицу. Цар испружи руку да препелицу узме, а препелица прхну и – одлете!
— Добро, — рече цар, — како заповедих, тако ти и уради. – Реци ми сад! Пошто је твој отац сиромашан, чиме се ви онда храните?
— Па отац мој рибу на земљи лови и мамац у воду не ставља а ја по подножју рибу носим и рибљу чорбу готовим.
— Па како си тако глупа? Откада то риба живи на земљи? Па риба у води плива!
— А ти си ми паметан? Када се догодило да таљиге ждребе ождребе? Нису таљиге, него је кобила ждребе ождребила!
Цар пресуди и даде ждребе сиромаху, а кћер његову за себе узе. Када седмогодишња сиромахова кћер порасте, цар је узе за жену и она постаде царица.
— перевод с русского языка на сербский –
Снежана Дабич, профессор сербского языка,
Белград, Сербия
