Она (иконе Божьей Матери в Исаакиевском соборе)

Среди толпы туристов в зале,

Среди открыток, сувениров

Она стояла как живая,

Молилась о спасеньи мира.

Склонила голову под грузом,

Страстей, обид, кровавых войн.

Пусть грудь сдавили больно узы –

Готова жертвовать собой.

Вокруг мерцали вспышки камер,

Звенела речь экскурсовода,

Она стояла как живая,

Молилась за грехи народа.

И хрупкий стан дрожал от боли,

А слезы, как ручьи, из глаз.

Ах как же ей хватает воли,

Страдать за нас, терпеть за нас!

Я перед ней поставлю свечку,

Пускай в огне сгорает боль

Той, кто за нас готова вечно

Молиться, жертвуя собой.

© Copyright: Анюта Весна, 2005

Свидетельство о публикации №105090600175

Рубрика: Творчество авторов | Метки: , , | Добавить комментарий

О сайте и не только.

Ровно три года назад ушел из жизни мой папа — создатель сайта Sorusso.ru Александр Петрович Петров. Близкого человека всегда бывает потерять горько и тяжело. Тем более, если это был замечательный, настоящий человек. Но не менее горько, когда оказывается, что созданное неимоверным трудом превращается в ничто после смерти создателя. Я помню, как мой папа сидел далеко за полночь, чтобы создавать и поддерживать в работоспособном состоянии литературные сайты, связанные с международным конкурсом «Золотое перо Руси», в том числе и Sorusso, несмотря даже на то, что у него была основная работа, абсолютно не связанная с литературным творчеством, на которую ему приходилось вставать в 20 минут шестого утра. Было и так, что папе пришлось обращаться к президенту (тогда Медведеву) по поводу попытки рейдерского захвата компании Макхост, из-за чего были блокированы наши сайты, как раз, в самый разгар конкурсных публикаций «Золотого пера Руси».
Наверное, некоторые посетители и авторы нашего сайта не поймут, при чем тут Петров, если в персоналиях руководства сайта числятся С.В.Савицкая и А.Н.Бухаров? Дело в том, что это литературные и общественные деятели; мой папа, помимо этого, был высококвалифицированным программистом и талантливым ученым-математиком. Именно поэтому наши сайты успешно работали и усовершенствовались при его жизни. К сожалению, поэтому же они быстро пришли в упадок после его смерти. Мне банально не хватает квалификации досконально разобраться в том, как они работают. Понятно, что потеря близкого человека — не только великое горе, но и большие хлопоты, поэтому руки у меня до сайтов дошли, если очень мягко сказать, не сразу.
Сайт Sorusso был забит спамом. А руки у меня до него дошли уже в критической ситуации — в среднем, в минуту публиковалось до четырех спам-сообщений. Естественно, он был блокирован хостинг-провайдером из-за превышения допустимой нагрузки на сервер. Поскольку разбираться в сайте пришлось с нуля, на полгода он был вообще закрыт и было опубликовано сообщение, что сайт на реконструкции. В ручном режиме удалось вычистить весь спам из сообщений и комментариев, а также пользователей, от которых этот спам поступал. Теперь сайт заработал и, хотя на данный момент публикаций еще нет, уже зарегистрировались несколько авторов, собирающихся публиковать здесь свои стихи. Что же, милости просим! Думаю, что возрождение сайта будет хорошим памятником моему папе, как его создателю.
Владимир Александрович Петров, администратор сайта

Рубрика: Творчество авторов | Добавить комментарий

Очередная акция в защиту нашего сайта

Наконец-то удалось разобраться в коде и блокировать возможность регистрации. Пока регистрация новых авторов будет в ручном режиме, что поделать, борьба со спамом требует жертв.

Рубрика: Творчество авторов | 1 комментарий

Информация от модератора.

В связи с участившейся регистрацией ботов и размещение от них спам-сообщений, регистрация новых пользователей временно прекращена. Все пользователи, которые не проявляли активность в создании черновиков, публикаций и комментариев к ним, а так же пользователи, разместившие спам были удалены. Все новые учетные записи, созданные без предварительной заявки администратору, будут немедленно удаляться. Если Вам близка тематика нашего сайта и хотите на нем зарегистрироваться, или если Вас удалили с сайта по ошибке, напишите мне на адрес viayгавnewmailточкаru, заменив соответствующие символы в адресе. Прошу с пониманием отнестись, поскольку спамеры не только загадили сайт, но и привели к его блокировке.

Рубрика: Творчество авторов | Комментарии (2)

Литературные переводы

Отчего волк на Луну воет

Жил лесник Степан. Жену звали Степанидой. А вот детей у них не было. Вот они все плакали об этом, а друг другу ничё не говорили. Сидит иной раз Степанида на крыльце, плачет. Степан мимо идёт.
— Ты, Степанида, небось заболела?
— Да нет, не заболела.
— А чего ж тогда плачешь?
— Да вот, соринка в глаз попала, а теперь выкатились, и ничего.
Ну вот она и стала просить у Луны дочь:
— Дай, Луна, мне одну дочь. У меня нету детей. А у тебя детей много. Вон сколько звездочек.
А Луна отвечает:
— Да кого же тебе дать? Я тебе дам дочь самую малую. Она старательная, она будет тебе помогать.
А две другие дочери Луны – то и говорят:
— Мы, тоже, мать, поедем к ней в дочери!
— Куды вас? Вы лентяки! Вы ничё не будете пособлять.
Но она им отказала. Пошла провожать Луна дочь свою к Степаниде и дала ей кружку. А те тоже заскочили тут же, и мать не видала. Она эту провожает, целует её и наказывает:
— Тебя на земле все научать делать. Ты, доча, старайся. Но ладно. А те соскочили и вперёд её! А Луна дочь свою проводила и сама на свое место встала. Эти две прибежали к Степаниде и сидят там на крыльце. Эта приходит, мала – то, что такое? Сестры оказались.
— Мы тоже, — говорят, — приехали к Степаниде в гости. Но ты матери не сказывай!
Она не успела и слова сказать, у Степаниды дверь открилась, она вышла. Те сразу давай плести:
— Нас мать отправила троих к тебе в дети!
Ой, Степанида обрадовалась – одна красивей одной девки – то. Ну ладно. Повела к Степану.
— Вот каких дочерей – то нам Луна дала!
Ну и тут доволен.
— Давай, — говорит, — угощай их!
Степанида и давай их кормить. Вот эти больши наедятся и уходят. А эта, мала, все ходит за Степанидой и учится у ней. Научилась кружево вязать. Ну ко всему хозяйству просто привыкла. Теперя говорит этим своим сестрам:
— Если вы, — говорит, — желаете, то я вас научу.
— Нужно нам спину гнуть! Мы не за этим приехали, чтобы спины гнуть. Нас взяли в дочери, пусть и кормят.
Ну они и никого не делали. Возьмут орехи, семечки и уходят в лес. И там целый день. Их не видят. Только вот когда спать ложатся да утром встают. Ну вот потом, значит, они это ходили, ходили, набрали семечек и ушли в лес. И там сидели, пели песни всяки. Сидят и толкуют:
— Вот надоело ведь нам эти упреки слушать. Я бы хоть за кого сейчас замуж согласна. Кто бы взял, за того бы и пошла. Хоть бы за паука и то пошла!
А тут паук спустился к ней.
— Желаешь, — говорит, — за меня замуж, дак пожалуйста.
— Я – то желаю. Дак надо это…Сестра – то моя куды?
— Куды, куды…Женихов – то ить от сколько! А тут табун серых волков.
Волк приходит и говорит:
— Желаешь за меня выйти замуж? Смотри, у меня сколько войска! Ты будешь царицей, над всемя будешь командовать.
А паук первой сестре говорит:
— Будешь в шелковой сетке сидеть. Покачиваться. И будешь медок поедать.
Ну вот оне живут, поженились, свадьбу сделали.
А старики потеряли их. Пошли искать. Идут, им навстречу лисица бежит:
— Куда пошли?
— Дочерей искать.
— Дак у их же свадьбы, разве вас не звали? Одна вышла за паука, друга – за серого волка.
Старики опечалились, вернулись, давай плакать. Ну что же, раз ушли, идите.
Ну, а эта, мала – то, все работает, помагает.
Теперь Степан заказал кузнеца Антона коней ковать. Молодого парня. Вот эта сидит на дворе, кружево плетет и помаленьки песенки поет. Приходит молодой такой красивый парень!
— Вот дак ладно. Меня звали коней ковать, а тут така красавица сидит! Ты кто будешь така?
— Я Луна, Степана да Степаниды дочь приемна.
Ну и вот он на нее посматриват, а она на его посматриват. Полюбили друг друга.
Вот вышел Степан со Степанидой. Он им:
— Вы отдайте за меня свою дочь.
Степанида руками развела, а Степан говорит:
— Да ты парень – то хороший. Руки у тебя золоты, сердце хороше. Мастер ты на все. Но мы не знаем, это не наша воля. Не можем мы отдавать так – то, спрашивай дочь.
— Я желаю.
Ну, значит, тажно Антон ее поцеловал. Решено дело. Пошел коней подковал. Теперь к свадьбе готовиться надо.
— Теперь я поеду домой, отца, мать порадую. И приедем за невестой.
А Степан со Степанидой поехали припасы эти брать свадебны. Ну и уехали. А Антон ушел домой.
Она, девка – то, осталась одна. Сидит у окошечка, плетет кружево. Окошечко открыто.
А теперь сорока в лесу давай чекотать:
— Вот младша Луна выходит замуж за красивого парня, за хорошего мастера!
А сестры услыхали и думают: « Вот дак ловко! Она же над нами будет смеяться!»
А мужья их уже превратили: эту в паучиху, а ту в волчицу. И говорят:
— Она над нами смеяться будет, отдадим ее замуж!
— А за кого ее отдать?
— О, да тут филин давно на нее зарится, вот за филина.
— Филин – филин, возьми нашу сестру к себе замуж!
— Я бы давно рад взять. Дак вот пойдет ли она за меня?
— Но если не пойдет, мы ее силой тебе отдадим.
Вот филин пошел. Пришел, на окошко сел. Она там плетет, он сидит.
— Ты выходи за меня замуж.
— Нет. Ты опоздал. Я просватана.
Теперь паучиха села ей на руку. Поползла.
— А ты не знаешь, где мои сестры? – спросила у филина она.
А паучиха отвечает:
— Я твоя сестра.
— Какая ты мне, черт, сестра!
Взяла и за окно выбросила ее.
А волчица:
— Выходи за филина замуж, а то жизни лишишься. Мы тебя сейчас лишим жизни.
А тут этих пауков набралось, волков! Волки – в двери, стоят там. А пауки ткут.
Эта паучиха сказала своему мужу:
— Прикажи им запутать ее.
Ну и ей запутали ноги, руки. А волки уж там зубами щелкают.
А ей мать – то Луна корзинку дала с иголками, с булавками и сказала:
— Она тебя выручит, придет время.
Она и вспомнила об ей.
— Корзинка – матушка, помоги моему горю!
Крышка открылась, из нее вылетели эти иголки да булавки воинами. И давай этих пауков! Всех перекололи. Ножницы ишо были. А ножницы разрезали эти паутины замотаны. Ослобонили девку. А потом ножницы выскочили, эти иголки, нитки и давай колоть волков. А ножницы хвосты стригли да уши. Всех разогнали.
А вот приходит этот Антон утром.
— Вот я, — говорит, — торопился.
А она начала рассказывать:
— Меня, — говорит, — тут чуть не кончили. За филина хотели замуж отдать сестры. – Теперь, — говорит, — может, и ты откажешься от меня?
— Нет, не откажусь.
Взял, надел ей обручальное кольцо. Гости приехали. Отец, мать. Сделали свадьбу. Гуляли.
А волчице, сестре – то, стало обидно. Она прибежала и давай тут плакать, жаловаться на свою судьбу.
Вот из – за этого сейчас волки все воют на Луну.
А эти так и стали жить. И ее стали звать не Луной, а Оленой .
Так Оленой она и осталась теперь.

Зашто вук на Луну завија

( руска народна бајка — легенда)

Био једном један шумар по имену Степан. Жена му се звала Степанида. А , ето, деце у њих не беше. Они су плакали због тога, а једно другоме ништа говорили нису. И тако, по ко зна који пут, седи Степанида на веранди и плаче. Степан прође поред ње.
— Да се ти, Степанида, ниси разболела?
— Ма не, нисам се разболела.
— Па зашто онда плачеш?
— Па ето, трунчица ми у очи упаде, а сада је извадих, и, ето, то је то.
Стаде Степанида да моли Луну да јој да кћерку.
— Дај ми, Луно, једну кћерку. Ја деце немам. А ти имаш много деце. Ето, колико звездица на небу!
А Луна јој одговара:
— Па коју да ти дам? Даћу ти најмању. Она је вредна, она ће ти помагати.
А друге две Лунине кћери рекоше:
— И ми ћемо, мајко, поћи к њој као њене кћери!
— Камо ћете ви? Ви сте праве лењивице. Ви ништа нећете хтети да помажете.
И Луна их одби.
Пође Луна да испрати кћер своју и даде јој једну кутију. И друге две кћери пођоше, а мајка их не виде. Она најмању испрати, изљуби је и рече јој:
— Тебе ће на Земљи да науче све да радиш. Ти се, кћери, труди. И биће то добро.
А друге две кћери истрчаше и иђаху напред! Луна испрати своју кћер и врати се на своје место.
Друге две кћери дотрчаше до Степаниде и седоше тамо на трем. А затим дође најмања сестрица. И шта се догоди? Сестре јој се казаше.
— И ми смо, — рекоше, — дошле Степаниди у госте. А ти мајци немој то да кажеш!
Најмлађа не стиже ни реч да проговори, а отворише се врата Степанидиног дома и Степанида изађе. Две кћери одмах почеше да измишљају:
— Нас три мајка посла к теби као твоју децу!
Ој, како се обрадова Степанида – једна лепша од друге! Баш лепо! Поведе их она до Степана.
— Види какве нам је кћери Луна дала!
И, ето, и Степан је задовољан!
— Хајде, — рече, — послужи их!
Степанида им донесе јело. И оне две кћери се добро наједоше и одоше. А она мала све иде за Степанидом и од ње учи. Научи и чипку да кукича. И просто се привикну на цело домаћинство. И рече она својим сестрама:
— Ако ви желите, ја ћу и вас свему да научим.
— Е, а онда ми морамо да се мучимо! А ми нисмо дошле да бисмо тешко радиле. Нас су тражили да им будемо кћери, па нека нас онда и хране.
И оне не хтедоше ништа да раде. Узму оне тако орахе и семенке и оду у шуму. И тамо по цео дан седе. Уопште их не виђају. Виде их само када крену на спавање и када ујутру устану. И, ето тако, оне по вас боговетни дан шетају и шетају, накупе семенки и иду у шуму. И тамо седе и певају песме свакојаке. Седе и разговарају.
— Већ нам досади да слушамо те покуде. Ја бих се сада удала за било кога. Ко би ме узео, за тога бих и пошла, макар се и за паука удала.
А тада паук дође к њој.
— Хоћеш, — рече, — да се удаш за мене, па онда – изволи.
— Па ја то желим. Па тако и треба…А где ће моје сестре?
— Где ће, где ће…Па колико само младожења има! Овде је чопор сивих вукова.
Један вук дође и рече:
— Желиш ли да се удаш за мене? Погледај колико ја имам војске! Ти ћеш бити царица, свима ћеш командовати.
А паук првој сестри рече:
— Ти ћеш седети у свиленој мрежи. И љуљушкаћеш се. И мед ћеш јести.
И ето они почеше да живе, венчаше се, направише свадбу.
Старци их изгубише и кренуше да их траже. Тако они иду, а у сусрет им пође лисица.
— Где сте пошли?
— Кћери тражимо.
— Па оне су већ правиле свадбу, зар вас нису звале? Једна се удаде за паука, а друга – за вука сивога.
Старци се ражалостише, вратише се, почеше да плачу. Па добро, одједном су отишле, па нека иду.
А она мала све ради, око свега помаже.
Једнога дана Степан позва ковача Антона да поткује коње. Младога момка. И тако најмлађа кћер у дворишту седи, чипку кукича и помало песмице пева. Приђе јој млад, тако леп момак.
— Па то је баш лепо! Мене позваше да поткујем коње, а оно овде таква лепотица седи! А ко си ти?
— Ја сам Луна, Степанова и Степанидина поћерка.
Он погледује на њу, а и она погледује на њега. И допадоше се једно другоме. Изађоше тада Степан и Степанида. Младић им рече:
— Дајте мени своју кћер.
Степанида рашири руке, а Степан рече:
— Та ти си добар момак! Имаш златне руке и добро срце. Бог те за све дао. Мајстор си у свему. Али ми не можемо ништа да кажемо, то не зависи од наше воље. Не можемо ми да је тек тако дајемо, питај ти нашу кћер.
— Ја желим.
Дакле, то је то, и Антон је кришом пољуби. Ствар је готова. Оде он и поткова коње. Сада треба свадбу да припреми.
— Сада ћу ја да кренем својој кући да обрадујем оца и мајку. И доћи ћу по младу.
А Степан и Степанида се спремају да набаве све што је за свадбу потребно. И одоше. И Антон оде својој кући. Девојка сама остаде. Седи крај прозорчића, чипку кукича. Прозорчић беше отворен.
Истог тог момента сврака у шуми поче да кричи:
— Чујте и почујте! Најмлађа Луна се удаје за лепог момка, за доброг мајстора!
Сестре то зачуше и помислише: „ То је паметно! Та она ће се нама слатко смејати!“ А мужеви њихови их преобратише: једну сестру у женку паука, а другу у вучицу. А оне додадоше:
— Она ће се нама смејати, морамо да је удамо!

— А за кога ћемо да је удамо?

— О да, пеликан је давно жели, ето, удаћемо је за пеликана.

— Пеликану, пеликану, ожени се нашом сестром!

— Ја одавно желим да је узмем. Али да ли ће она хтети да за мене пође?

— Ако не хтедне да за тебе пође, ми ћемо је на силу теби дати.

И пеликан пође. Дође, седе на прозорчић. Најмлађа сестра кукича, а он седи.
— Удај се за мене.
— Не, не могу. Закаснио си. Ја сам испрошена.
У том моменту женка паука стаде јој на руку и поче да мили.
— Да ли ти знаш где су моје сестре? – упита најмања сестра пеликана.
А женка паука одговара:
— Ја сам твоја сестра.
— Каква си ти, дођавола, моја сестра?
И најмања сестра је узе и избаци кроз прозор.
Вучица тада проговори:
— Удај се за пеликана или ћеш умрети. Ми ћемо те сада са животом раставити.
Одједном се скупи мноштво паукова и вукова. Вуци бануше на врата и стоје тамо. А пауци плету мрежу.
Женка паука рече своме мужу:
— Нареди им да је свежу.
И свезаше јој и ноге и руке. А вукови зубима шкрипе. Али најмлађој сестри мајка Луна даде кутијицу са иглама и чиодама и рече јој:
— Она ће те избавити из невоље када за то дође време.
И она се сети тога.
— Кутијице – мајчице, избави ме из невоље!
Поклопац се отвори, а из кутијице излете војска игала и чиода. И јуриш на паукове! Све их избодоше. Нађоше се ту још и маказе. А маказе расекоше паучину којом је девојка била обмотана. И ослободише тако девојку. Затим маказе скочише, и те игле и конци, и почеше да боду вукове. А маказе су стригале репове и уши. И све их тако разјурише.
Ујутру дође Антон.
— Ето ја, — рече, — пожурих.
А најмлађа стаде да прича:
— Мене, — рече, — само што нису убили. Хтедоше сестре да ме удају за пеликана. – Сада ћеш ме, — додаде, — и ти можда одбацити?
— Не, нећу те одбацити.
Поведе је Антон и стави јој бурму на руку.
Дођоше гости. Отац, мајка. Направише свадбу.
А вучици, сестри њеној, беше тешко. Дотрча, поче да плаче и да се тужи на своју судбину. И, ето, због тога сада вукови све завијају на Луну.
А Антон и најмања Луна почеше срећно да живе. И њу стадоше да зову не Луна него Јелена . Тако она остаде Јелена и до дана данашњега.

— перевод с русского языка на сербский –

Снежана Дабич, профессор сербского языка,

Белград, Сербия

Рубрика: Творчество авторов | Добавить комментарий

Литературные переводы

Мудрая дева
русская народная сказка
Ехали два брата: один бедный, другой именитый. У обоих по лошади. У бедного кобыла, а у именитого мерин. Остановились они на ночлег рядом. У бедного кобыла принесла ночью жеребенка. Жеребенок подкатился под телегу богатого. Будит он наутре бедного:
— Вставай, брат, у меня телега ночью жеребенка родила.
Брат встает и говорит:
— Как можно, чтобы телега жеребенка родила! Это моя кобыла принесла.
Богатый говорит:
— Кабы твоя кобыла принесла, жеребенок бы подле был!
Поспорили они и пошли до начальства: именитый дарит судей деньгами, а бедный словами оправдывается.
Дошло дело до самого царя. Велел он призвать обоих братьев и загадал им четыре загадки: Что всего в свете сильней и быстрее, что всего в свете жирнее, что всего мягче и что всего милее? И положил им сроку три дня.
— На четвертый приходите, ответ дайте!
Богатый подумал – подумал, вспомнил про свою куму и пошел к ней совета просить. Она посадила его за стол, стала угощать, а сама спрашивает:
— Что так печален, куманек?
— Да загадал мне государь четыре загадки, а сроку всего три дня положил.
— Что такое? Скажи мне.
— А вот что, кума! Первая загадка — Что всего в свете сильней и быстрее?
— Экая загадка! У моего мужа каряя кобыла есть. Нет ее быстрее! Коли кнутом приударишь — зайца догонит.
— Вторая загадка: Что всего в свете жирнее?
— У нас другой год рябой боров кормится. Такой жирный стал, что и на ноги не подымается!
— Третья загадка: Что всего в свете мягче?
— Известное дело – пуховик. Уж мягче не выдумаешь!
— Четвертая загадка: Что всего в свете милее?
— Милее всего внучек Иванушка!
— Спасибо тебе, кума! Научила уму- разуму. По век не забуду.
А бедный брат залился горькими слезами и пошел домой. Встречает его дочь — семилетка (только и семьи было, что дочь одна).
— О чем ты, батюшка, вздыхаешь да слезы ронишь?
— Как же мне не вздыхать, как слез не ронить? Задал мне царь четыре загадки, которых мне и в жизнь не разгадать.
— Скажи мне, какие загадки?
— А вот какие, дочка! Что всего в свете сильней и быстрее, что всего жирнее, что всего мягче и что всего милее?
— Ступай, батюшка, и скажи царю: Сильней и быстрей всего ветер. Жирнее всего земля: что ни растет, что ни живет — земля питает! Мягче всего рука: на что человек ни ляжет, а все руку под голову кладет. А милее сна пот ничего на свете!
Пришли к царю оба брата: и богатый и бедный. Выслушал их царь и спрашивает бедного:
— Сам ли ты дошел или кто тебя научил? Отвечает бедный:
— Ваше царское величество! Есть у меня дочь – семилетка. Она меня научила.
— Когда дочь твоя мудра, вот ей ниточка шелковая. Пусть к утру соткет мне полотенце узорчатое!
Мужик взял шелковую ниточку. Приходит домой кручинный, печальный.
— Беда наша! — говорит дочери. — Царь приказал из этой ниточки соткать полотенце.
— Не кручинься, батюшка! — отвечала семилетка.
Отломила прутик от веника, подает отцу и наказывает:
— Пойди к царю, скажи, чтоб нашел такого мастера, который бы сделал из этого прутика кросны: было бы на чем полотенце ткать!

Мужик доложил про то царю. Царь дает ему полтораста яиц.
— Отдай, — говорит, — своей дочери. Пусть к завтрему выведет мне полтораста цыплят.
Воротился мужик домой еще кручиннее, еще печальнее.
— Ах, дочка! От одной беды увернешься, другая навяжется!
— Не кручинься, батюшка! — отвечала семилетка.
Попекла яйца и припрятала к обеду да к ужину, а отца посылает к царю.
— Скажи ему, что цыплятам на корм нужно одноденное пшено: в один бы день было поле вспахано, просо засеяно, сжато и обмолочено. Другого пшена наши цыплята и клевать не станут!
Царь выслушал и говорит:
— Когда дочь твоя мудра, пусть наутро сама ко мне явится — ни пешком, ни на лошади, ни голая, ни одетая, ни с гостинцем, ни без подарочка.
— Ну, — думает мужик, — такой хитрой задачи и дочь не разрешит. Пришло совсем пропадать!
— Не кручинься, батюшка! — сказала ему дочь — семилетка. — Ступай-ка к охотникам да купи мне живого зайца да живую перепелку.
Отец пошел и купил ей зайца и перепелку.
На другой день поутру сбросила семилетка всю одежу, надела на себя сетку, в руки взяла перепелку, села верхом на зайца и поехала во дворец.
Царь ее у ворот встречает. Поклонилась она царю:
— Вот тебе, государь, подарочек!
И подает ему перепелку.
Царь протянул было руку: перепелка порх — и улетела!
— Хорошо, — говорит царь, — как приказал, так и сделала. — Скажи мне теперь: ведь отец твой беден, так чем вы кормитесь?
— Отец мой на сухом берегу рыбу ловит, лоушки в воду не становит, а я приполом рыбу ношу да уху варю.
— Что ты глупая! Когда рыба на сухом берегу живет? Рыба в воде плавает!
— А ты умен? Когда видано, чтоб телега жеребенка принесла? Не телега, кобыла родит!
Царь присудил отдать жеребенка бедному мужику, а дочь его взял к себе. Когда семилетка выросла, он женился на ней, и стала она царицею.

Како је девојчица цара надмудрила

( руска народна бајка — новела)

Путовала двојица браће: један пуки сиромах, а други богат, чувен и угледан. Обојица имађаху по једног коња. У сиромаха беше кобила, а у богатога ушкопљен коњ. Заноћише они заједно у неком конаку. У сиромаха се кобила ноћу ождреби и на свет донесе ждребе. А ждребе се докотрља под таљиге богатога брата. Ујутру буди богати брат брата сиромаха:
— Устај, брате, моје таљиге ноћас ждребе ождребише!
Сиромашак устаде и рече:
— Па како могу таљиге да роде ждребе? Та то се моја кобила ноћас ождреби!
Богати брат одговори:
— Да је твоја кобила на свет ждребе донела, ждребе би било поред ње!
Посвађаше се они и тако дођоше до начелства. Богати брат даде судији новац, а сиромашак се речима бранио.
Глас о томе дође и до самога цара. Заповеди цар да се позову обојица браће и зададе им четири загонетке: Шта је од свега на свету најснажније и најбрже, шта је од свега на свету најдебље, шта је од свега на свету најмекше, а шта најмилије? И цар им одреди рок од три дана.
— Четврти дан дођите и одговорите ми! – рече им цар.
Богати брат добро размисли па се сети своје постарије драге пријатељице и пође к њој да га посаветује. Она га посади за сто и поче га частити, а онда га упита:
— Што си тако тужан, драги мој?
— Зададе ми цар четири загонетке, а одреди ми рок од само три дана.
— А о чему се, заправо, ради? Кажи ми.
— Ево о чему! Прва загонетка: Шта је од свега на свету најснажније и најбрже?
— Види, молим те, каква загонетка! Мој муж има кобилу црвенкастосмеђе длаке. Од ње нема брже! Када је камџијом удариш, може и зеца да стигне.
— Друга загонетка: Шта је од свега на свету најдебље?
— Ми већ другу годину хранимо дивљег вепра. Тако дебео постаде да не може ни на ноге да се подигне!
— Трећа загонетка: Шта је од свега на свету најмекше?
— Па то свако зна да је најмекше паперје. Ништа мекше не може да се измисли!
— Четврта загонетка: Шта је од свега на свету најмилије?
— Најмилији од свега на свету је унук Иванушка!
— Хвала ти, пријатељице моја драга. Хвала ти на томе што постадох паметнији. Ово ти читавог свог живота нећу заборавити.
А сиромашан брат горко заплака и пође кући. Сусрете га седмогодишња кћер ( у породици је и била само та једина кћер).
— Зашто, оче, уздишеш и сузе рониш?
— А како да не уздишем, а како сузе да не роним? Зададе ми цар четири загонетке које не могу за читав свој век да одгонетнем.
— Реци ми које су то загонетке?
— А ево које, кћери! Шта је од свега на свету најснажније и најбрже, шта је најдебље, шта је најмекше, а шта најмилије?
— Хајде, иди, оче, и цару кажи: Најснажнији и најбржи на свету је ветар. Најдебља на свету је земља: све што расте, све што живи — земља храни! Најмекша од свега је рука: на шта год човек да легне, он све руку под главу ставља. А најмилије од свега је слатки сан. Милије од њега на свету не постоји ништа!
Дођоше цару обојица браће: и богати, и сиромашни. Цар их саслуша па упита сиромаха:
— Да ли ти сам до одговора дође или те неко научи?
Сиромах одговори:
— Ваше царско величанство! Ја имам седмогодишњу кћер. Она мене научи.

— Када је твоја кћер тако мудра, ево јој свилени кончић. Нека ми до јутра изатка пешкир са шарама!
Човек узе свилени кончић. Дође кући јадан и жалостан.
— Тешко нама! – рече он кћери. – Цар нареди да се од овог кончића изатка пешкир.
— Не жалости се, оче! – одговори му седмогодишња кћи.
Откиде она један прут са дрвета, даде оцу и заповеди му:
— Пођи цару и реци му да нађе таквог мајстора који ће од овога прута да направи разбој да би имао на чему пешкир да се изатка!
Човек то саопшти цару и даде му прут. Цар њему даде сто педесет јаја.
— Дај ово, — рече, — својој кћери. Нека ми до сутра испили сто педесет пилића!
Врати се човек кући још тужнији, још жалоснији и још јаднији.
— Ех, кћери моја! Таман се једне беде курталишеш, а друга ти се на врат окачи!
— Не жалости се, оче! – одговори му седмогодишња кћи.
Испржи она јаја, остави их за ручак и вечеру, а оца посла к цару.
— Реци цару да је пилићима за храну потребна просена прекрупа од једнога дана : за један дан њива треба да буде узорана, просо посејано, пожњевено и овршено. Друго просо наши пилићи неће хтети да кљуцају!
Цар саслуша и рече:
— Када је твоја кћер тако мудра, нека сутрадан ујутру сама дође – ни пешице, ни на коњу, ни гола, ни одевена, ни са поклоном, ни без поклона.
— Боже, — помисли човек, — тако тежак задатак она неће моћи да реши! Сасвим ћемо пропасти!
— Не жалости се, оче, — рече му седмогодишња кћи. – Хајде, иди до ловаца и купи ми живога зеца и живу препелицу!
Отац оде и купи јој зеца и препелицу.
Другога дана ујутру свуче седмогодишња кћер сву одећу, навуче на себе мрежицу, у руке узе препелицу, узјаха на зеца и одјаха у дворац.
Цар је на капији дочека. Поклони се она цару и рече:
— Ево теби, царе господине, поклона!
И пружи она цару препелицу. Цар испружи руку да препелицу узме, а препелица прхну и – одлете!
— Добро, — рече цар, — како заповедих, тако ти и уради. – Реци ми сад! Пошто је твој отац сиромашан, чиме се ви онда храните?
— Па отац мој рибу на земљи лови и мамац у воду не ставља а ја по подножју рибу носим и рибљу чорбу готовим.
— Па како си тако глупа? Откада то риба живи на земљи? Па риба у води плива!
— А ти си ми паметан? Када се догодило да таљиге ждребе ождребе? Нису таљиге, него је кобила ждребе ождребила!
Цар пресуди и даде ждребе сиромаху, а кћер његову за себе узе. Када седмогодишња сиромахова кћер порасте, цар је узе за жену и она постаде царица.

— перевод с русского языка на сербский –

Снежана Дабич, профессор сербского языка,

Белград, Сербия

Рубрика: Творчество авторов | Добавить комментарий

Литературные переводы

Девушка в колодце
русская народная сказка
Жили — были мужик да баба. А у бабы была падчерица. Она пряла у колодца да и сронила веретешко в воду. Вот домой идет, плачет. А мачеха и говорит:
— «Чего, дура, плачешь?»
— «А я веретешко в воду сронила».
Ну, та ее и давай ругать. Рычала, рычала и говорит:
-«Ступай за веретешком вслед, назад не ворочайся!»
Девушка и пошла да и бросилась в колодец. И пала на луг. Ну, милая моя, и пошла она по лугу. Идет, идет, навстречу ей овечьи пастухи:
— «Девушка, подпаши под нами, подмаши под нами, дадим тебе овечку с баранчиком».
Она подпахала под ними, убрала. Они и говорят:
— «Домой пойдешь — мы тебе доли отдадим».

Она поклонилась и пошла.
Идет дальше — ей навстречу коровьи пастухи:
— «Девушка, подпаши под нами, подмаши под нами, дадим тебе корову с нетелью».
Она подпахала под ними, подмахала. Они и говорят:
— «Спасибо, девушка. Обратно пойдешь — долг не забудем».
Идет она лугом, долгим польем. Навстречу ей жеребцов пастухи:
— «Девушка, подпаши под нами, подмаши под нами!».
Она и им сразу все сделала. Они и говорят:
— «Назад пойдешь — мы тебя не обидим!».
Пошла она дальше и дошла до избушечки, к старику и старушечке. Тут и ее веретешечко. Говорит ей старуха:
— «Должна ты, девушка, веретешечко выкупить, верой — правдой нам год прослужить».
Она и давай служить. И так это она хорошо работала, так это чисто вкруг ходила, что ее хозяева полюбили.
Три года она у них жила, на четвертый соскучила:
— «Отпустите меня», — просит хозяева, — «домой к батюшке».
Они ее и пустили. Именья ей надавали, а как стала она в ворота выходить, так ее всю золотом обсыпало…
Пошла она домой. Навстречу ей пастухи. Дали ей коровку, да овечку, да жеребчика. Пошла она с именьем, вся как есть золотая. Дошла до ворот, а собачка тявкает:
— «Наша дочь пришла, тяу, тяу, именье принесла, тяу, тяу!».
А бабка кричит:
— «Молчи, дрянь, давно черти съели!»
Тут она и входит, вся в золоте, эко! Ну, прознал про то народ, и стал ее сватать. Она за крестьянина не пошла, за дьячка не пошла, за барина не пошла, за дворянина не пошла, а посватал Иван – царевич . За него пошла.
Ух, бабка зла стала. Послала свою родну дочь в колодец, за веретенышком. Та скакнула и пала. Ну, встала и пошла. Идет, идет, навстречу овечьи пастухи:
— «Девушка, девушка, подпаши под нами, подмаши под нами, дадим тебе овечку».
А она груба, зла, и говорит:
— «Вот — те какие! Не за тем я сюда пошла, не по навоз пошла — по имение иду».
И идет. Шла, шла… Навстречу коровьи пастухи:
— — «Девушка, девушка, подпаши под нами, подмаши под нами, дадим тебе нетелку».
— «Не по то пошла — по живот пошла».
И идет. Шла, шла… Навстречу жеребцовы пастухи:
— «Девушка, девушка, подмаши под нами, подпаши под нами».
— «Не для того иду — по золото иду».
Пришла она к избушечке — к старику и старушечке:
— «Отдайте», — говорит, — «мое золото веретенце.( А како оно золото! Просто — деревянно.) Ишь, како дело сболтнула!
А старушка ей и говорит:
— «Ты за веретенцо выслужи!»
Ну, стала она служить, и все неладно, все испортит, ленится да неряшится. Ну, три дня прослужила, на четвертый домой просится. Они ее отпустили, дали ей корзину с добром, и она пошла. Дошла до ворот:
— «Дай» — думает – « в корзину посмотрю!».
А из корзины жабье, да гад, да гнуспармак полез, всю ее заклепил. А с ворот смола полилась. Всю залила. Побежала она домой, прибежала до ворот, а собачка:
— «Тяу, тяу, наша дочь во смоле пришла!».
А бабка ей:
— «Цыц, наша дочь в золоте придет!»
Та вошла, вся в смоле. Мать к ней бросилась, прильнула к ней, так и пропали вместе

Девојка у бунару

(руска народна бајка)

Живели једном муж и жена. У жене беше пасторка. Једнога дана пасторка је прела крај бунара па испусти вретено у воду. Потом пође она кући, а све иде и плаче.
Маћеха јој рече:
— „ Зашто плачеш, гуско једна?“
— „ Упаде ми вретено у воду.“
И маћеха стаде да је грди. Урлала је и урлала, па јој рече:
— „ Хајде, одлази, нађи вретено и без њега се не враћај!“
Девојка оде и баци се у бунар. И, гле, искочи на пашњак! И, драги си мој, оде преко ливаде. Иде тако она, иде, а њој у сусрет иђаху овчари:
— „ Девојко, почисти брабоњке испод нас, опери испод нас, даћемо ти овчицу са овнићем!“
Пасторка почисти, и опра, и уклони. Они јој рекоше:
— „ Врати се – а ми ћемо ти дати заслужену награду.“
Девојка се поклони и пође. Продужи путем, а у сусрет јој иђаху пастири који изводе краве на испашу:
— „ Девојко, почисти балегу испод нас и опери испод нас, даћемо ти краву са јуницом!“
Она почисти и опра. А они јој рекоше:
— „ Хвала, девојко. Врати се – а ми ти нећемо остати дужни!“
Настави она ливадом и широким пољем, а у сусрет јој иђаху пастири који изводе коње на испашу:
— „ Девојко, почисти гнојиво испод нас, опери испод нас!“
Она одмах све одради. А они јој рекоше:
— „ Врати се натраг – а ми те нећемо оштетити!“
Пође девојка даље и дође до кућице у којој живљаху старац и старица. Ту се нађе и њено вретено. Рече њој старица:
— „ Девојко, ти треба вретено да откупиш тако што ћеш годину дана да нас верно и поштено служиш.“
И она стаде да их служи. И тако је она добро радила и тако је о свему бригу водила да је домаћини много заволеше. Три пуне године дана она код њих живљаше, а четврте се куће зажеле.
— „ Пустите ме,“, — мољаше их, — „ господари, да идем кући своме оцу!“
И они је пустише. Свакојаког блага јој надаваше, а како она стаде да излази преко врата, тако је сву злато обасипаше…
И крену она својој кући. У сусрет јој пођоше пастири. Дадоше јој кравицу, и овчицу, и ждребенце. Пође она са богатством, сва златна, каква и јесте.
Дође до своје капије, а псетанце кевће ли кевће:
— „ Наша кћер дође, ав, ав, и богатство донесе, ав, ав!“
А маћеха повика:
— „ Ућути, гаде један, давно њу ђаволи однесоше!“
И гле, она уђе сва у злату! Сазнадоше за то људи и стадоше да је просе. Она не хтеде за сељака, не пође за црквењака, за богаташа не пође, не пође за властелина, а запроси је и Иван – царевић . И за њега и пође.
Ух, како маћеха позелене од зла! Посла своју кћер на бунар да тражи вретено. Девојка скочи и упаде у воду. Потом се подиже и пође. И иде тако она и иде, а у сусрет јој иђаху овчари:
— „ Девојко, девојко, почисти брабоњке испод нас и опери испод нас, даћемо ти овчицу!“
А она онако неотесана, осорна и зла одговори:
— „ Гле ти њих! Нисам ја због тога овамо дошла, нисам ја по ђубриво пошла – ја по богатство идем.“
И крену она даље. Иђаше, иђаше…а у сусрет јој пођоше пастири који изводе краве на испашу:
— „ Девојко, девојко, почисти балегу испод нас и опери испод нас, даћемо ти јуницу!“
-„ Нисам ја због тога овамо дошла – ја сам по благо пошла.“
Настави она путем. Иђаше, иђаше…а у сусрет јој пођоше пастири који изводе коње на испашу:
— „ Девојко, девојко, опери испод нас, очисти гнојиво испод нас!“
— „ Нисам ја због тога пошла – ја по злато идем.“
Дође она пред кућицу старца и старице.
— „ Дајте ми“, — рече, — моје златно вретено!“ ( А како је златно! Напросто – дрвено је.) Види ти њу, молим те лепо, какву је глупост извалила!
Старица њој рече:
— „ Да би добила вретено, треба да нас служиш!“
И стаде она да служи, али не како треба. Све би уништила, ленчарила би и све би испрљала. Тако три дана прослужи, а четврти дан замоли их да је пусте да иде кући. Они је пустише, дадоше јој котарицу са благом и она пође. Дође до врата и помисли:
— „ Дај да погледам у котарицу!“
А из котарице излете жаба крастача, измилеше гмизавци и гамад, излетеше комарци, кукци и муве, и сву је облепише. А са врата смола пљусну и сву је зали.
Отрча она кући, дотрча до капије, а псетанце кевће ли кевће:
— „ Ав, ав, наша кћер сва у смоли дође!“
А маћеха му рече:
— „ Умукни, наша кћер ће сва у злату доћи!“
И она уђа сва у смоли. Мати полете ка њој, привину се уз њу и тако заједно ишчезоше.

— перевод с русского языка на сербский –

Снежана Дабич, профессор сербского языка,

Белград, Сербия

Рубрика: Творчество авторов | Добавить комментарий

Литературные переводы

Как лиса шила волку шубу

( русская народная сказка о животных)

Идёт волк по лесу. Видит, дятел долбит дерево; он ему и говорит:» Вот ты, дятел, все долбишь и долбишь, работаешь, работаешь, а хатки за свой век построить не можешь!» А дятел волку и говорит:» А ты, волк, все режешь и режешь скот, а кожуха за свой век не сошьешь!» Подумал волк, что дятел правильно ему говорит. Приходит волк к лисе и говорит ей:» Лиса, сшей мне шубу. А я тебе принесу овечек!»
Согласилась лиса.
Вот волк приносит лисе овец: одну, другую, третью, а шубы все нет. А лиса мясо съесть, а шерсть на базаре продаст. Вот, наконец, волк и спрашивает:» Когда же, лиса, шуба готова будет?» А лиса говорит:» Сегодня к вечеру шуба готова будет, надо только на обводы шерсти. Пойди к людскому огороду, там лошадь стоит. Ты зарежь ее и принеси хвост и гриву на обводы!»
Пошел волк и видит лошадь. Подкрался к ней сзади и толко хотел вцепиться в нее зубами, как она ударила волка копытами – и убила насмерть…
И сейчас по снегу волка косточки блестят.

Како је лија вуку бунду шила

( руска народна прича о животињама)

Ишао једном вук по шуми. Одједном угледа како детлић дубe дрво. Вук му рече: „ Ето ти, детлићу, дубeш ли дубeш, радиш ли радиш, а кућицу за читав свој живот нећеш моћи да саградиш!“ Детлић му одговори:“ А ти, вуче, кољеш ли кољеш стоку, а кожух за читав свој живот нећеш моћи да сашијеш!“ Разумеде вук да детлић њему право говори. Дође к лисици и рече јој:“ Хајде, лијо, сашиј ми бунду. А ја ћу теби јањце доносити!“
И лија се сложи.
И тако вук доноси лији овчице: једну, другу, трећу, а бунде нема па нема. А лија би сваки пут месо појела, а вуну би на пазару продала. И једнога дана упита вук лију:“ Па добро, лијо, када ће бунда већ једном бити готова?“ А лија одговори:“ Вечерас ће бити готова, само ми треба још вуне за обрубљивање. Иди ти на људску окућницу. Тамо ћеш наћи коња. Закољи га и донеси ми реп и гриву за обрубљивање!“
Оде вук на окућницу и угледа коња. Дошуња се до њега и таман кад хтеде да га закоље зубима, а коњ га удари копитама – и уби га…
И дан – данас по снегу се беласају вукове кошчице.

— перевод с русского языка на сербский –

Снежана Дабич, профессор сербского языка,
Белград, Сербия

Беззаботная жена

( русская народная сказка)

Жили – были муж с женой. Жена была баба ленивая и беззаботная, да к тому еще и большая лакомка: все проела на орешках да на пряничках, так что наконец осталась в одной рубахе, и то в худой – изорванной.
Вот подходит большой праздник, а у бабы нечего и надеть, кроме этой рубахи. И говорит она мужу:
— Сходи – ка, муж, на рынок да купи мне к празднику рубаху.
Муж пошел на рынок, увидал, что продают гуся, и купил его вместо рубахи.
Приходит домой, жена его и спрашивает:
— Купил мне рубаху?
— Купил, — отвечает муж, — да только гуська.
А жена недослышала и говорит:
— Ну и узка, да изношу!
Сняла с себя изорванную рубаху и бросила в печку.
А потом и спрашивает:
— Где же рубаха? Дай я надену.
— Да ведь я сказал, что купил гуська, а не рубаху.
Так и осталась баба без рубахи, нагишом.

Безбрижна жена

( руска народна шаљива прича)

Били муж и жена. Жена бејаше проста, лења и безбрижна, а при томе још и велики сладокусац: била је тата – мата за орашчиће и медене колачиће тако да на крају остаде само у једној кошуљи, и то бедној и одрпаној.
И ево приближава се велики празник, а жена нема шта да обуче. Рече она мужу:
— Хајде, мужу, иди на пазар и купи ми за празник кошуљу.
Муж оде на пазар и угледа како се продаје гусак па купи њега уместо кошуље.
Дође муж кући, а жена га упита:
— Јеси ли ми купио кошуљу?
— Купио, — одговори муж, — али само гуска.
А жена пречу и рече:
— Ако је и уска, износићу је!
Скиде жена одрпану кошуљу и баци је у пећ. А затим упита мужа:
— Па где је та кошуља? Дај ми је да је обучем.
— Та ја већ рекох да сам купио гуска, а не кошуљу.
Тако жена остаде без кошуље, гола голцата.

— перевод с русского языка на сербский –
Снежана Дабич, профессор сербского языка,
Белград, Сербия

Белая уточка

( русская народная сказка)

Один князь женился на прекрасной княжне. Не успел он на нее наглядеться, не успел с нею наговориться, не успел ее ласковых речей наслушаться, а уж надо было им расставаться, надо было ехать в дальный путь, покидать жену на чужих руках. Что делать! Говорят, век, обнявшись, не просидеть.
Много плакала княгиня, много князь ее уговаривал, заповедал ее не покидать высока терема, не ходить на беседу, с дурными людьми не ватажиться, худих речей не слушаться. Княгиня обещала все испольнить. Князь уехал, а она заперлась в своем покое и никуда не выходит, ни с кем не видится.
Много ли, мало ли времени проходит, скоро и князю надо бы воротиться. Все тоскует княгиня, как вдруг пришла к ней женщина, с виду такая простая и ласковая. А была это злая ведьма, и задумала она погубить молодую княгиню.
Стала она ее уговаривать:
— Что ты все скучаешь? Хоть бы на божий свет поглядела, хоть бы по саду прошлась, тоску размыкала, голову освежила.
Долго княгиня отговаривалась, не хотела выходить, наконец подумала, что по саду походить не велика беда, и пошла.
В саду разливалась ключевая хрустальная вода.
— Что, — говорит ведьма, — день такой жаркий, солнце палит, а водица студеная – так и плещет. Не искупаться ли нам?
— Нет, нет, я не хочу! – говорит княгиня, а потом и подумала:» Ведь искупаться не беда, от этого ничего не будет» — скинула сарафанчик да и прыгнула в воду.
Только она окунулась, ведьма и ударила ее по спине. « Плыви ты», говорит, « белой уточкой!» И поплыла княгиня белой уточкой.
Ведьма тотчас обернулась княгинею, нарядилась в ее платье, надела княжеские уборы и села поджидать князя. Только щенок вякнул, колокольчик звякнул, она уж бежит навстречу, бросилась к князю, целует, милует. Он обрадовался, сам руки протянул и не распознал ее.
А белая уточка нанесла яичек, из тех яичек народились мальчики, два крепких, здоровеньких, а третий не удался – хил да слаб, совсем заморышек. Она их вырастила, стали они по реченьке ходить, злату рыбку ловить, лоскутики сбирать, кафтаники сшивать, да и выскакивать на бережок, да поглядывать на лужок.
— Ох, не ходите туда, дети! – говорила мать. Дети не слушали. Нынче поиграют на травке, завтра побегают по муравке, дальше – дальше, и забрались на княжий двор.
Ведьма чутьем их узнала, зубами заскрипела. Вот она позвала деточек, накормила, напоила и спать уложила, а сама велела разложить костры, навесить котлы, наточить ножи.
Легли два братца и заснули – заморышка, чтоб не застудить, велела им мать в пазушке носить – заморышек – то и не спит, все слышит, все видит.
Ночью пришла ведьма под дверь и спрашивает:
— Спите вы, детки, или нет? Заморышек отвечает:

Мы спим – не спим, думу думаем,
Что хотят нас всех порезати,
Огни кладут калиновые,
Котлы высят кипучие,
Ножи точат булатные!

« Не спят» — думает ведьма. А у нее была припасена рука мертвеца, если обвести ею спящих, то станет их сон непробудным. Вот ушла она, походила – походила да и опять под дверь:
— Спите, детки, или нет? Заморышек опять говорит то же:

Мы спим – не спим, думу думаем,
Что хотят нас всех порезати,
Огни кладут калиновые,
Котлы высят кипучие,
Ножи точат булатные!

« Что же это все один голос?» — подумала ведьма, отворила потихоньку дверь и видит, что оба брата спят крепким сном. Она обвела их мертвой рукой – они и померли.
Поутру белая уточка зовет деток – детки нейдут. Зачуяло ее сердце, встрепенулась она и полетела на княжий двор.
На княжьем дворе белы, как платочки, холодны, как пласточки, лежали братцы рядышком. Бросилась она к ним, крылышки распустила, деточек обхватила и материнским голосом завопила:

Кря – кря, мои деточки!
Кря – кря, голубяточки!
Я нуждой вас выхаживала,
Я слезой вас выпаивала,
Темну ночь не досыпала,
Сладок кус не доедала!

— Жена, слышишь небывалое? Утка приговаривает!
— Это тебе так чудится! Велите утку со двора прогнать! Ее прогонят, она облетит да опять к деткам:

Кря – кря, мои деточки!
Кря – кря, голубяточки!
Погубила вас ведьма старая,
Ведьма старая, змея лютая,
Змея лютая, подколодная.
Отняла у вас отца родного,
Отца родного – моего мужа,
Потопила нас в быстрой реченьке,
Обратила нас в белых уточек,
А сама живет – величается!

« Эге!» — подумал князь и закричал:
— Поймайте мне белую уточку!
Бросились все, а белая уточка летает и никому не дается. Выбежал князь сам, она к нему на руки пала.
Взял он уточку за крылышко, а ведьма оборотила ее веретеном. Князь догадался, переломил веретено надвое, один конец бросил перед собой, а другой позадь себя и говорит:
— Стань белая береза у меня позади, а красная девица впереди!
Белая береза вытянулась у него позади, а красная девица стала впереди, и в красной девице князь узнал свою молодую княгиню. Обняла она его и все ему рассказала.
Стал князь с княгиней думать да гадать, как оживить деток. Поймали сороку, подвязали ей два пузырка, велели в один набрать воды живящей, в другой говорящей. Сорока слетала, принесла воды. Сбрызнули деток живящей водой – они встрепенулись, сбрызнули говорящею — они заговорили.
И стала у князя целая семья, и стали все жить – поживать, добро наживать, худо забывать.
А ведьму привязали к конским хвостам и размыкали ее кони по чистому полю: где оторвалась нога – там стала кочерга, где рука – там грабли, где голова – там куст да колода. Налетели птицы – мясо поклевали, поднялися ветры – кости – разметали, и не осталось от ней ни следа, ни памяти.

Бела паткица

( руска народна бајка)

Ожени се један кнез прекрасном кнегињицом. Не стиже ни да је се нагледа, ни да се са њом наразговара, ни да се наслуша њених нежних речи, а дође време да се растају. Требало је да путује на далеке путе и да жену остави на туђој бризи. Шта да се ради! Кажу, ако срећу не сретнеш, нећеш је стићи.
Кнегињица је много плакала, а кнез је дуго саветовао. Нареди јој да не напушта кулу високу, да се у разговоре не упушта, да се у коло са лошим људима не хвата, да речи погане не слуша. Кнегињица обећа да ће се свега придржавати. Кнез отпутова, а кнегињица се повуче у свој мир и никуда не излази и ни са ким се не виђа.
Не прође много времена, а већ је требало и кнез да се врати. Тугује ли тако, тугује, кнегињица, кад одједном дође једна жена, на први поглед тако једноставна и умиљата. А то беше зла вештица која науми да уништи младу кнегињицу.
Поче она да је саветује.
— Зашто ти тако чамиш? Лепо би било да погледаш бели божји свет, да по врту прошеташ тугу да ублажиш, главу да расхладиш.
Дуго се кнегињица изговараше, не хтеде да излази, али на крају помисли да није велики грех шетати по врту, и изађе.
По врту се просипаше изворска вода, чиста и блистава попут кристала.
— Видиш, — рече вештица, — дан је тако врео, сунце пече, а водица студена – тако запљускује. Зар не би било лепо да се овде окупамо?
— Не, не, нећу! – рече кнегињица, а затим помисли: „ Та није грех окупати се, од тога ништа не може да ми буде“ – па скиде хаљиницу и скочи у воду.
Још се она добро ни не загњури, а вештица је удари по леђима. „ Пливај ти“, рече, „ као бела паткица!“ И отплива кнегињица као бела паткица.
Вештица се одмах претвори у кнегињицу, обуче њену лепу одежду, стави кнежевске уресе и седе да чека кнеза. Само што штене зацвиле, и звонце зазвеча, а она већ појури кнезу у сусрет, баци се на њега, љуби га и милује. Он се обрадова, сам пружи руке и не познаде је.
А бела паткица је снела јаја и из њих на свет дођоше дечаци, двојица јака и здрава здравцата, а трећи није имао среће – беше нејачак и слабачак, прави кржљавко. Она их је хранила и неговала. Почеше они на речицу да иду, златну рибицу да пецају, крпице да скупљају, капутиће да шију, на обалу да искачу и погледе често на ливадицу да бацају.
— Ох, не идите тамо, децо! – говорила би мати.
Али деца нису слушала. Данас би се поиграла на травчици, сутрадан би трчала по зеленој травици, све даље и даље – и тако забасаше на кнежевски двор. Вештица их нањуши и зубима зашкрипа. Позва она дечицу, нахрани их и напоји, спреми им постељу, а сама нареди да се наложе ватре, да се окаче котли, да се наоштре ножи.
Легоше двојица браће и уснуше – а кржљавко, да се не би прехладио, заповедила је мати двојици браће да га носе у недрима – уопште не спава, све чује и све види.
Ноћу дође вештица, стаде испред врата и упита:
— Спавате ли, дечице моја, или не? Кржљавко одговори:

И спавамо и не спавамо,
И све на једно мислимо,
Како хоће да нас све закољу,
Ватре ложе ужарене,
Котли висе узаврели,
Ноже оштре челичне!

„ Не спавају“ – помисли вештица. За њу беше прикачена рука мртваца. Ако буде широко замахнула руком над дечицом којa спавају, спаваће онa као закланa. Вештица оде, али их је сваки час обилазила. Опет испред врата упита:
— Спавате ли, дечице моја, или не? Кржљавко опет једно те исто одговори:

И спавамо и не спавамо,
И све на једно мислимо,
Како хоће да нас све закољу,
Ватре ложе ужарене,
Котли висе узаврели,
Ноже оштре челичне!

„ Па то је све један глас!“ – помисли вештица, отвори тихо и нечујно врата и угледа како обојица браће спавају чврстим сном. Она замахну мртвом руком – и они се скаменише.
Рано изјутра бела паткица дозиваше дечицу, али дечица не дођоше. Срце јој јаче закуца, задрхта бела паткица и полете на кнежевски двор.
У кнежевском двору, бели као марамице беле, хладни као кипови, лежала су браћа један до другога. Баци се она на њих, крилашца рашири, пригрли дечицу и мајчинским гласом завапи:

Квак, квак, дечице моја!
Квак, квак, мили моји!
У убоштву вас одгајах ја,
Сузама вас напајах ја,
У тамним ноћима не наспавах се ја,
Од уста својих одвајах ја!

— Жено, чујеш ли чудо нечувено? Патка говори!
— То се теби само причињава! Наредите да се патка отера са двора! Прогнаше паткицу, а она облете наоколо и опет дође својој дечици:

Квак, квак, дечице моја!
Квак, квак, мили моји!
Унесрећи вас вештица стара,
Вештица стара, гуја љута,
Гуја љута, гуја отровница.
Оте од вас оца рођенога,
Оца рођенога – мужа мојега,
Потопи нас у брзу речицу,
Претвори нас у беле паткице,
А сама живи – и шепури се!

„ А – ха!“ – досети се кнез и повика:
— Ухватите ми белу паткицу!
Сви јурнуше у потеру, а бела паткица лети и никоме се не да. Истрча сам кнез и она њему паде на руке.
Кнез ухвати белу паткицу за крилашце, а вештица ка њој окрену вретено. Кнез се досети, преломи вретено надвоје, један крај баци испред себе, а други иза себе, и рече:
— Нека стане бела бреза иза мене, а лепа девојка испред мене!
Извиси се бела бреза иза њега, а лепа девојка стаде испред њега, и у лепој девојци познаде кнез своју младу кнегињицу. Она га загрли и све му исприча.
Стадоше кнез и кнегињица да размишљају и да се домишљају како да оживе дечицу. Ухватише свраку, подвезаше јој два мехура, наредише јој да један напуни водом живота, а други водом која враћа говор. Сврака одлете и воду донесе. Пошкропише дечицу водом живота – и она се пробудише, пошкропише водом која враћа говор – и она проговорише.
И окупи се цела кнежевска породица и почеше сви мирно и лепо да живе и зло да заборављају.
А вештицу привезаше коњма за репове и коњи је растргоше по пољу широку: где је од ње нога њена пала – ту се створи жарач, где је од ње рука њена пала – тамо искрснуше грабље, где је од ње глава њена пала – тамо израсте грмље и створи се клада. Долетеше птице – месо покљуцаше, уздуваше ветри – кости јој разнеше, и не остаде од ње ни трага, ни помена.

— перевод с русского языка на сербский –

Снежана Дабич, профессор сербского языка,

Белград, Сербия

Рубрика: Творчество авторов | Метки: , , | Добавить комментарий

Анютка

Анютка

( русская народная сказка)

В одной деревне в старенькой избушке жили дед Иван и баба Марья. И была у них внучка Анютка. Росточком небольшая, а сама быстрая, расторопная. Нос в конопушках. А глаза — на диво: в ясный день — светлые и голубые, в непогоду — темные и серые. А в лес Анютка пойдет — смотришь, они уж зеленые стали.
Дед с бабой любили свою внучку, прямо души в ней не чаяли. Да бедность их замаяла. Ни земли, ни другого какого имущества.
Решил дед посадить горох прямо в избе, под полом. Ну посадил. А горох и не взошел. Темно в подполье-то. Но одна горошина все-таки проросла. На нее через щелку солнышко падало.
— Вот тебе, Анютка, и забава, — говорит дед.
А горох растет не по дням, а по часам. Анютка рада-радешенька, поливает да холит росточек.
А росток в силу вошел, пол уже подпирает. Дед разобрал пол. Растет себе горох, под потолок вымахал. Проделал дед в потолке дыру — пусть горох на радость внучке растет.
Все выше поднимается росток, уже крышу достает. Пришлось разобрать и крышу. А Анютка знай поливает горошину, благо речка близко.
И вырос горох под самые небеса, да кустистый и стручистый такой. Собрался дед Иван урожай снимать. Баба Марья ему лепешек на дорогу напекла. Но тут внучка пристала:
— Возьми меня с собой, помогать тебе буду!
— Да куда я тебя возьму? Ты — махонькая, упадешь да зашибешься.
— А в карман. Вон они у тебя какие!
И то сказать, карманы у деда по мешку. Посадил он ее в карман и полез на горох.
Лезет себе потихоньку, стручки рвет, за работой про внучку забыл. Стал кисет с табаком из кармана доставать, а вместе с кисетом за косички и Анютку ненароком вытащил. Она даже ойкнуть не успела, как полетела вниз. Летела, летела Анютка и упала на лужок. Осмотрелась — место незнакомое…
А дед покурил и полез еще выше. Лез он лез, да на небо и залез. Только успел на небо встать, как ударил гром, дождь полил. Побежал дед по небу, чтобы спрятаться от непогоды, да и заблудился. Про внучку вспомнил, хватился, а ее нет. Что делать? Давай Анютку кричать да искать. Да куда там! Совсем пригорюнился дед Иван.
Хочет он вернуться к тому месту, где горох был посеян, а никак не может. Заблудился и все тут. Только вдруг на кучу соломы наткнулся. Принялся он из соломы веревку вить. Вил он, вил, пока солома не кончилась. Получилась длинная веревка. Привязал дед Иван один конец веревки за небо, а другой вниз опустил и стал слезать на землю.
Долго он спускался, но тут веревка кончилась. И повис наш дед между небом и землей. Ну, думает, была ни была — и разжал руки, и полетел кувырком вниз. На его счастье, угодил он прямо в болото — плюх! Насилу выбрался.
Приходит дед Иван домой и видит: стоит их избушка кособокая, а на завалинке сидят и плачут баба Марья и Анютка. Увидали деда, со всех ног к нему кинулись. Обнимают его, целуют, а сами то плачут, то смеются от радости — всего было. На шум соседи прибежали, тоже обрадовались. Сколько потом ахов да охов было, когда дед рассказывал, как на небе побывал, горохом карманы набивал.
На другой день стали всей семьей горох шелушить. И вот чудо — что ни откроют стручок, то золотую горошину найдут. Целую кучу нашли таких горошин. Славно они потом зажили. Новую избу справили, Анютке обнов накупили.
Долго ли они жили, никто про это не знает. Рассказывали старики, что на том месте, где стояла их избушка, выросли диковинные цветы. И назвали их люди иван-да-марья. А там, где ходила Анютка, стали расти цветы по прозванию анютины глазки. Такие же красивые, как глаза у Анютки.

Ањутка

( руска народна бајка)

У једном сеоцету у старој кућици живели су деда Иван и баба Марја. Бејаше у њих унука Ањутка. Растом беше омалена, а тако бистра и живахна. Нос сав у пегама. А тек очи – право чудо над чудима! Када би дан био ведар, беху светле и плаве. А када би дошло ружно, кишовито време, постајале би тамне и сиве. Када би Ањутка пошла у шуму, и кад би их човек погледао, видео би како би већ попримале зелену боју.
Деда и баба изнад свега вољаху своју унучицу. Али сиротиња их измучи. Ни земље, ни било каквог другог иметка.
Једнога дана реши деда да посади грашак баш у кућици, испод пода, у подруму. И посади га. Али грашак не изниче. Та тамно је у подруму. Али једно зрнце грашка ипак проклија. Њега кроз пукотину обасјаваше сунце.
— Ево теби, Ањутка, разоноде, — рече деда.
А грашак расте не по данима, већ по сатима. Ањутка је срећна и пресрећна. Залива и негује младицу.
Изданак из све снаге расте,та већ и под притиска. И деда растури патос. Као из воде расте грашак. И до таванице се размахао. Пробуши деда рупу на плафону – нека грашак на радост унуке расте.
Све више и више расте младица. Већ је и до крова израсла. Требало је и кров растурити. А Ањутка не марећи ни за шта залива садницу. Срећа њена што је речица близу.
И израсте грашак до самих небеса, тако жбунаст и тако махунаст. Једнога дана спреми се деда да скупља род. Баба Марја му погачу за пут испече. Али за дедом пристајаше унука:
— Поведи ме са собом, хоћу да ти помажем!
— А где да те поведем? Ти си тако мајушна. Можеш да паднеш и да се повредиш.
— Стави ме у џеп. Погледај колики су ти џепови!
И шта да се каже, та дедини џепови су као врећице. Смести деда Ањутку у џеп и поче се пентрати на грашак. Вере се полако, вади махуне. Забављен послом, заборави на унуку.
Поче из џепа да извлачи дуванкесу са дуваном, а заједно са њом нехотице ухвати и кикице и извуче и Ањутку. Она чак није стигла ни да јаукне кад доле полете. Летела је, летела Ањутка, и онда тресну на ливадицу. Погледа наоколо — место је непознато…
А деда испуши дуван и успентра се још више. Вере се он тако, вере, па се успентра и на небо. Само што му пође за руком да на небо стане, то изненада удари гром и пљусну киша. Даде се деда у бег по небу како би се склонио од невремена, а онда се изгуби. Сети се унуке, ухвати се за џеп, али ње не беше. Шта да ради? Хајде да виче и да дозива Ањутку. А где да је тражи? Страшно се растужи деда Иван.
Хоће он да се врати на оно место где је грашак био посејан, а никако не може. Залутао је и сада је ту где је. Одједном налете на хрпу сламе. Лати се он да од сламе плете уже. Плео је и плео док је год било сламе. Тако је добио дугачко уже. Привеза деда Иван један крај конопца за небо, а други спусти доле и стаде да силази на земљу.
Дуго се спуштао, али једном дође и до краја ужета. И висио је тако наш деда између неба и земље. И мисли нешто деда – нека буде шта буде – подиже руке и главачке полете доле. Али на сву његову срећу, свали се право у блато — буп! И једва једвице се деда извуче из блата.
Дође деда Иван кући и има шта да види : њихова кућица бејаше нахерена, а на земљаном насипу испред спољашњег зида кућице седе и плачу баба Марја и Ањутка. Одједном угледаше деду и појурише ка њему колико их ноге носе. Грле га, љубе га, а саме час плачу, час се смеју од радости — свега ту беше.
Када суседи зачуше галаму, дођоше да виде шта је и силно се обрадоваше. Колико је потом дошаптавања било када деда исприча како је био на небу и како је грашком пунио џепове.
Другога дана поче цела породица да треби грашак. И дешавало се чудо — само што отворе махуну, то нађу златно зрнце. Целу гомилу таквих зрнаца нађоше.
Лепо они тада почеше да живе. Направише и нову кућицу. Накуповаше и Ањутки нову одежду.
Да ли они дуго живљаху, то нико не зна да вам каже. Причаху старине да је на том месту где је била њихова кућица израсло цвеће чудесне лепоте. И људи га назваше иван – и — марја. А тамо где је ходала Ањутка поче да расте цвеће које назваше ањуткине очи или даниноћ. Исто тако је лепо као што бејаху лепе Ањуткине очи.

— перевод с русского языка на сербский –

Снежана Дабич, профессор сербского языка,
Белград, Сербия

Рубрика: Творчество авторов | Метки: , , | 1 комментарий

литературные переводы

А где мне взять такую песню
(Автор текста: Агашиной М, Композитор: Пономаренко Г.)

А где мне взять такую песню
И о любви, и о судьбе,
И чтоб никто не догадался,
Что эта песня о тебе?
И чтоб никто не догадался,
И чтоб никто не догадался,
Что эта песня о тебе.

Чтоб песня по свету летела,
Кого-то за сердце брала,
Кого-то в рощу заманила,
Кого-то в поле увела.
Кого-то в рощу заманила,
Кого-то в рощу заманила,
Кого-то в поле увела,
Кого-то в поле увела.

Чтобы у клуба заводского
И у далекого села,
От этой песни замирая,
Девчонка милого ждала.
От этой песни замирая,
От этой песни замирая,
Девчонка милого ждала,
Девчонка милого ждала.

И чтобы он ее дождался,
Прижался к трепетным плечам,
И чтоб никто не догадался,
И чтоб никто не догадался,
О чем я плачу по ночам,
О чем я плачу по ночам.

А где да нађем такву песму

А где да нађем такву песму
О судбини и љубави,
Да се баш нико не досети,
Да песма пева о теби?
Да се баш нико не досети,
Да се баш нико не досети,
Да песма пева о теби,
Да песма пева о теби.

Да песма по свету полети,
Неког у срце да дирне,
Неког у шуму да намами,
Неког у поље одведе.
Неког у шуму да намами,
Неког у шуму да намами,
Неког у поље одведе,
Неког у поље одведе.

У фабрици, у клубу њеном,
Крај села неког далеког,
Да песмом овом опијена,
Девојка чека драгог свог.
Да песмом овом опијена,
Да песмом овом опијена,
Девојка чека драгог свог,
Девојка чека драгог свог.

Да драги девојци долети,
Привије је к раменима,
И да се нико не досети,
Зашто ја плачем ноћима.
И да се нико не досети,
И да се нико не досети,
Зашто ја плачем ноћима,
Зашто ја плачем ноћима.
— перевод с русского языка на сербский —
Снежана Дабич, профессор сербского языка, Белград, Сербия
Катюша
(Музыка: А. Блантера, Слова: М. Исаковский)

Расцветали яблони и груши,
Поплыли туманы над рекой.
Выходила на берег Катюша,
На высокий берег на крутой.
Выходила, песню заводила
Про степного, сизого орла,
Про того, которого любила,
Про того, чьи письма берегла.

Ой ты песня, песенька девичья,
Ты лети за ясным солнцем вслед.
И бойцу на дальнем пограничье
От Катюши передай привет.

Пусть он вспомнит девушку простую,
Пусть услышит как она поет.
Пусть он землю бережет родную,
А любовь Катюша сбережет.

Расцветали яблони и груши,
Поплыли туманы над рекой.
Выходила на берег Катюша,
На высокий берег на крутой.

Каћуша

Процветаше јабуке и крушке,
Разлише се магле над реком.
Излазила на обалу Каћуша,
На високу стену над реком.

Излазила, песмицу певала,
О свом степском, сивом соколу,
О драгану којега љубљаше,
Чија писма нежно чуваше.

Ој ти песмо, песмо девојачка,
Трагом јарког сунца узлети.
И војнику на граници далекој
Од Каћуше поздрав пренеси.

Нек се сети своје миле драге,
Нека чује њене песме пој.
Нека земљу рођену сад чува,
А Каћуша љубав у срцу свом.

Процветаше јабуке и крушке,
Разлише се магле над реком.
Излазила на обалу Каћуша,
На високу стену над реком.

— перевод с русского языка на сербский –

Снежана Дабич, профессор сербского языка,

Белград, Сербия

Олег Погудин

В лунном сиянье

В лунном сиянье снег серебрится,
Вдоль по дороге троечка мчится.
Динь- динь- динь, динь- динь- динь-
Колокольчик звенит,
Этот звон, этот звук
Много мне говорит.

В лунном сиянье ранней весною
Помнишь ли встречи, друг мой, с тобою.
Колокольчиком твой голос юный звенел,
Динь- динь- динь, динь- динь- динь-
О любви сладко пел.

Вспомнился зал мне с шумной толпою,
Личико милой с белой фатою.
Динь- динь- динь, динь- динь- динь-
Звон бокалов гремит,
С молодою женой
Мой соперник стоит.

В лунном сиянье снег серебрится,
Вдоль по дороге, вдоль по дороге
Вдоль по дороге троечка мчится.
Динь- динь- динь, динь- динь- динь-
Колокольчик звенит,
Этот звон, этот звук
Много мне говорит.

Под месечевим сјајем

Под месечевим сјајем снег се сребрни блиста,
Доле по путу тројка хита.
Дин- дин- дин, дин- дин- дин-
Звека прапораца се ори,
Тај звон, тај звук
Много ми говори.

Под месечевим сјајем у рано пролеће
На сусрете наше, друже, да л’ сећање долеће?
Као прапорац твој глас млади звоњаше,
Дин- дин- дин, дин- дин- дин-
О љубави слатко певаше.

Видим и сад салон и светине буку,
Лице своје драге кроз копрену њену.
Дин- дин- дин, дин- дин- дин-
Звекећу пехари у гомили руку,
Мој супарник стоји уз ту младу жену.

Под месечевим сјајем снег се сребрни светли,
Доле по путу, доле по путу,
Доле по путу тројка лети.
Дин- дин- дин, дин- дин- дин-
Звека прапораца се ори,
Тај звон, тај звук
Много ми говори.

Са руског превела Снежана Дабић
Подмосковные вечера
(Слова М. Матусовского, Музыка В. Соловьева Седого)

Не слышны в саду даже шорохи,
Все здесь замерло до утра.
Если б знали вы, как мне дороги
Подмосковные вечера.

Речка движется и не движется,
Вся из лунного серебра.
Песня слышится и не слышится
В эти тихие вечера.

Что ж ты, милая, смотришь искоса,
Ниско голову наклоня?
Трудно высказать и не высказать
Все, что на сердце у меня.

А рассвет уже все заметнее…
Так, пожалуйста, будь добра.
Не забудь и ты эти летние
Подмосковные вечера.

Подмосковске вечери

Шум се не чује ни у врту том,
Све је утихло до јутра.
Кад би знали ви, како волим ја
Вечери Подмосковља.

Река путује, река застаје,
Месец сребро оставља.
Песма чује се, песма замире,
У тишини Подмосковља.

Зашто, мила, гледаш искоса,
Зашто главу спушташ ти?
Тешко рећи је, тешко ћутати
О том што на мом срцу спи.

Освит зоре већ се помаља…
Добра остани, молим је.
Не заборави, не заборави,
Летње вечери Русије.

— перевод с русского языка на сербский –

Снежана Дабич

Борис Заходер

Ласточка

Узлетела Ласточка
За тридевять земель…
Возвращайся, Ласточка!
Только не одна!
Пусть с тобою, Ласточка,
Прилетит Весна!

Борис Заходер

Ластица

Узлетела Ластица
Чак до краја света…
Враћај нам се, Ластице!
Само немој сама!
Нека с тобом, Ластице,
Пролеће долети к нама!

В. Степанов

Воробей

Заглянула осень в сад-
Птицы улетели.
За окном с утра шуршат
Желтые метели.
Под ногами первый лёд
Крошится, ломается.
Воробей в саду вздохнёт.
А запеть-
Стесняется.

В. Степанов

Врабац

У врт јесен завири-
Одлетеше птице.
Од зорице ране шуште
Жуте мећавице.
Под ногама лед први
Дроби се и мрви.
Уздахну врабац у врту.
Стид га да запева-
Криви јесен љуту.

Алексей Плещеев

Осенняя песенка

Миновало лето,
Осень наступила.
На полях и в рощах
Пусто и уныло.

Птички улетели,
Стали дни короче.
Солнышко не видно,
Темны, темны ночи.

Алексеј Плешћејев

Јесења песмица

Минуло је лето,
Јесен показа лице.
Пусти су и тмурни
Поља и шумице.

Одлетеше птичице,
Дани су све краћи.
Сакрило се сунашце,
Тамне су, тамне ноћи.

Леонид Яхнин

«С Новым годом!»

Под ветра вой,
Метели свист,
С приходом января
Упал в году последний
Лист-
Листок календаря.

Кружится пёстрый хоровод.
Кружится шар земной.
А в дверь входит Новый год,
Весёлый, молодой.

Леонид Јахњин

„Срећна Нова година!“

Фијуче ветар,
Звиждуће мећава.
Паде у години последњи
Лист-
Листић календара
Са доласком јануара.

И народно коло шарени се сада.
Окреће се Земљина кугла ова.
Закуца на врата, весела и млада,
Година Нова.

Игорь Жуков

Медведь зимой

Зима.
Медведь в берлоге спит.
Тоскуют волки, воя.
Медведь в берлоге так храпит,
Что нет волкам покоя!

Игор Жуков

Медвед за време зиме

Зима.
У јазбини медвед спава.
Завијају вуци. Туга их дира.
Медвед тако силно хрче,
Па вуцима нема мира!

— переводы с русского языка на сербский –

Снежана Дабич, профессор сербского языка,

Белград, Сербия

Рубрика: Творчество авторов | Метки: , , | Добавить комментарий