Девушка в колодце
русская народная сказка
Жили — были мужик да баба. А у бабы была падчерица. Она пряла у колодца да и сронила веретешко в воду. Вот домой идет, плачет. А мачеха и говорит:
— «Чего, дура, плачешь?»
— «А я веретешко в воду сронила».
Ну, та ее и давай ругать. Рычала, рычала и говорит:
-«Ступай за веретешком вслед, назад не ворочайся!»
Девушка и пошла да и бросилась в колодец. И пала на луг. Ну, милая моя, и пошла она по лугу. Идет, идет, навстречу ей овечьи пастухи:
— «Девушка, подпаши под нами, подмаши под нами, дадим тебе овечку с баранчиком».
Она подпахала под ними, убрала. Они и говорят:
— «Домой пойдешь — мы тебе доли отдадим».
Она поклонилась и пошла.
Идет дальше — ей навстречу коровьи пастухи:
— «Девушка, подпаши под нами, подмаши под нами, дадим тебе корову с нетелью».
Она подпахала под ними, подмахала. Они и говорят:
— «Спасибо, девушка. Обратно пойдешь — долг не забудем».
Идет она лугом, долгим польем. Навстречу ей жеребцов пастухи:
— «Девушка, подпаши под нами, подмаши под нами!».
Она и им сразу все сделала. Они и говорят:
— «Назад пойдешь — мы тебя не обидим!».
Пошла она дальше и дошла до избушечки, к старику и старушечке. Тут и ее веретешечко. Говорит ей старуха:
— «Должна ты, девушка, веретешечко выкупить, верой — правдой нам год прослужить».
Она и давай служить. И так это она хорошо работала, так это чисто вкруг ходила, что ее хозяева полюбили.
Три года она у них жила, на четвертый соскучила:
— «Отпустите меня», — просит хозяева, — «домой к батюшке».
Они ее и пустили. Именья ей надавали, а как стала она в ворота выходить, так ее всю золотом обсыпало…
Пошла она домой. Навстречу ей пастухи. Дали ей коровку, да овечку, да жеребчика. Пошла она с именьем, вся как есть золотая. Дошла до ворот, а собачка тявкает:
— «Наша дочь пришла, тяу, тяу, именье принесла, тяу, тяу!».
А бабка кричит:
— «Молчи, дрянь, давно черти съели!»
Тут она и входит, вся в золоте, эко! Ну, прознал про то народ, и стал ее сватать. Она за крестьянина не пошла, за дьячка не пошла, за барина не пошла, за дворянина не пошла, а посватал Иван – царевич . За него пошла.
Ух, бабка зла стала. Послала свою родну дочь в колодец, за веретенышком. Та скакнула и пала. Ну, встала и пошла. Идет, идет, навстречу овечьи пастухи:
— «Девушка, девушка, подпаши под нами, подмаши под нами, дадим тебе овечку».
А она груба, зла, и говорит:
— «Вот — те какие! Не за тем я сюда пошла, не по навоз пошла — по имение иду».
И идет. Шла, шла… Навстречу коровьи пастухи:
— — «Девушка, девушка, подпаши под нами, подмаши под нами, дадим тебе нетелку».
— «Не по то пошла — по живот пошла».
И идет. Шла, шла… Навстречу жеребцовы пастухи:
— «Девушка, девушка, подмаши под нами, подпаши под нами».
— «Не для того иду — по золото иду».
Пришла она к избушечке — к старику и старушечке:
— «Отдайте», — говорит, — «мое золото веретенце.( А како оно золото! Просто — деревянно.) Ишь, како дело сболтнула!
А старушка ей и говорит:
— «Ты за веретенцо выслужи!»
Ну, стала она служить, и все неладно, все испортит, ленится да неряшится. Ну, три дня прослужила, на четвертый домой просится. Они ее отпустили, дали ей корзину с добром, и она пошла. Дошла до ворот:
— «Дай» — думает – « в корзину посмотрю!».
А из корзины жабье, да гад, да гнуспармак полез, всю ее заклепил. А с ворот смола полилась. Всю залила. Побежала она домой, прибежала до ворот, а собачка:
— «Тяу, тяу, наша дочь во смоле пришла!».
А бабка ей:
— «Цыц, наша дочь в золоте придет!»
Та вошла, вся в смоле. Мать к ней бросилась, прильнула к ней, так и пропали вместе
Девојка у бунару
(руска народна бајка)
Живели једном муж и жена. У жене беше пасторка. Једнога дана пасторка је прела крај бунара па испусти вретено у воду. Потом пође она кући, а све иде и плаче.
Маћеха јој рече:
— „ Зашто плачеш, гуско једна?“
— „ Упаде ми вретено у воду.“
И маћеха стаде да је грди. Урлала је и урлала, па јој рече:
— „ Хајде, одлази, нађи вретено и без њега се не враћај!“
Девојка оде и баци се у бунар. И, гле, искочи на пашњак! И, драги си мој, оде преко ливаде. Иде тако она, иде, а њој у сусрет иђаху овчари:
— „ Девојко, почисти брабоњке испод нас, опери испод нас, даћемо ти овчицу са овнићем!“
Пасторка почисти, и опра, и уклони. Они јој рекоше:
— „ Врати се – а ми ћемо ти дати заслужену награду.“
Девојка се поклони и пође. Продужи путем, а у сусрет јој иђаху пастири који изводе краве на испашу:
— „ Девојко, почисти балегу испод нас и опери испод нас, даћемо ти краву са јуницом!“
Она почисти и опра. А они јој рекоше:
— „ Хвала, девојко. Врати се – а ми ти нећемо остати дужни!“
Настави она ливадом и широким пољем, а у сусрет јој иђаху пастири који изводе коње на испашу:
— „ Девојко, почисти гнојиво испод нас, опери испод нас!“
Она одмах све одради. А они јој рекоше:
— „ Врати се натраг – а ми те нећемо оштетити!“
Пође девојка даље и дође до кућице у којој живљаху старац и старица. Ту се нађе и њено вретено. Рече њој старица:
— „ Девојко, ти треба вретено да откупиш тако што ћеш годину дана да нас верно и поштено служиш.“
И она стаде да их служи. И тако је она добро радила и тако је о свему бригу водила да је домаћини много заволеше. Три пуне године дана она код њих живљаше, а четврте се куће зажеле.
— „ Пустите ме,“, — мољаше их, — „ господари, да идем кући своме оцу!“
И они је пустише. Свакојаког блага јој надаваше, а како она стаде да излази преко врата, тако је сву злато обасипаше…
И крену она својој кући. У сусрет јој пођоше пастири. Дадоше јој кравицу, и овчицу, и ждребенце. Пође она са богатством, сва златна, каква и јесте.
Дође до своје капије, а псетанце кевће ли кевће:
— „ Наша кћер дође, ав, ав, и богатство донесе, ав, ав!“
А маћеха повика:
— „ Ућути, гаде један, давно њу ђаволи однесоше!“
И гле, она уђе сва у злату! Сазнадоше за то људи и стадоше да је просе. Она не хтеде за сељака, не пође за црквењака, за богаташа не пође, не пође за властелина, а запроси је и Иван – царевић . И за њега и пође.
Ух, како маћеха позелене од зла! Посла своју кћер на бунар да тражи вретено. Девојка скочи и упаде у воду. Потом се подиже и пође. И иде тако она и иде, а у сусрет јој иђаху овчари:
— „ Девојко, девојко, почисти брабоњке испод нас и опери испод нас, даћемо ти овчицу!“
А она онако неотесана, осорна и зла одговори:
— „ Гле ти њих! Нисам ја због тога овамо дошла, нисам ја по ђубриво пошла – ја по богатство идем.“
И крену она даље. Иђаше, иђаше…а у сусрет јој пођоше пастири који изводе краве на испашу:
— „ Девојко, девојко, почисти балегу испод нас и опери испод нас, даћемо ти јуницу!“
-„ Нисам ја због тога овамо дошла – ја сам по благо пошла.“
Настави она путем. Иђаше, иђаше…а у сусрет јој пођоше пастири који изводе коње на испашу:
— „ Девојко, девојко, опери испод нас, очисти гнојиво испод нас!“
— „ Нисам ја због тога пошла – ја по злато идем.“
Дође она пред кућицу старца и старице.
— „ Дајте ми“, — рече, — моје златно вретено!“ ( А како је златно! Напросто – дрвено је.) Види ти њу, молим те лепо, какву је глупост извалила!
Старица њој рече:
— „ Да би добила вретено, треба да нас служиш!“
И стаде она да служи, али не како треба. Све би уништила, ленчарила би и све би испрљала. Тако три дана прослужи, а четврти дан замоли их да је пусте да иде кући. Они је пустише, дадоше јој котарицу са благом и она пође. Дође до врата и помисли:
— „ Дај да погледам у котарицу!“
А из котарице излете жаба крастача, измилеше гмизавци и гамад, излетеше комарци, кукци и муве, и сву је облепише. А са врата смола пљусну и сву је зали.
Отрча она кући, дотрча до капије, а псетанце кевће ли кевће:
— „ Ав, ав, наша кћер сва у смоли дође!“
А маћеха му рече:
— „ Умукни, наша кћер ће сва у злату доћи!“
И она уђа сва у смоли. Мати полете ка њој, привину се уз њу и тако заједно ишчезоше.
— перевод с русского языка на сербский –
Снежана Дабич, профессор сербского языка,
Белград, Сербия
